Deprecated: Function create_function() is deprecated in /home/ucastuci/public_html/vzbornik/wp-includes/pomo/translations.php on line 208

Deprecated: Function create_function() is deprecated in /home/ucastuci/public_html/vzbornik/wp-includes/pomo/translations.php on line 208
Veliki Zbornik 2015 - U Čast Učitelju - Zbornik

Sadržaj

made by: teamDNA

ELEKTRONSKI ZBORNIK “U ČAST UČITELJU”
NAGRAĐENIH UČITELJSKIH RADOVA
NA MEĐUNARODNOM KONKURSU IZ OBLASTI :
OBRAZOVANJA, VASPITANJA, NAUKE, UMETNOSTI, KULTURE I SPORTA


Izdavač :
Ljiljana Himel

Glavni i odgovorni urednik :
Ljiljana Himel

Saradnici :
Smiljka Pataki
Vladislavka Bulaić
Helena Himel

Prevod sa Makedonskog :
Filip Dimkoski

Dizajn korica :
Smiljka Pataki

Elektronska obrada :
Aleksandar Himel

Novembar 2015.

ISBN 978-86-919423-0-4

Zbornik priredila Ljiljana Himel



 

 

 

U ČAST UČITELJU


 

Zbornik učiteljskih radova iz oblasti
obrazovanja, vaspitanja, nauke,
kulture , umetnosti i sporta


 

 

 

 

Novembar 2015.

Predgovor



Kineska poslovica kaže da se jedino učitelj pred carem nije poklanjao, jer je on taj koji ga je učio mudrosti i veštinama.
Želja mi je bila da okupim učitelje iz zemlje i regiona oko zajedničkog cilja – autorskim radom do lične afirmacije učitelja, ali i afirmacije učiteljske profesije.
Žiri u sastavu: Smiljka Pataki, Vladislavka Bulajić i Ljiljana Himel odlučio je da 54 autora uđu u Prvi Međunarodni zbornik „U čast učitelju.“
Kako učitelji vole da dovode goste na čas ,tako sam i ja dovela nekoliko nastavnika i defektologa koji su u određenom periodu života radili, ili rade kao učitelji, bilo u nastavi, ili vannastavnim aktivnostima i time stekli zvanje učitelja u dečjim srcima i sećanjima.
Interesantna je priča o Dušici Mitrović – mami bivšeg đaka učiteljice Marine,koja je uz pomoć prijatelja prikupila potrebne podatke o učiteljici i poslala ih. Ovo sam saznala tek po završetku konkursa. Poklonila je učiteljici najlepši dar-poštovanje.
Pored imena autora nisam stavljala ime države iz koje dolazi. Prosto zato što smatram da je učitelj počasni građanin celog sveta. U kojoj god zemlji da boravi, bilo fizički, ili putem svojih dela, on unapređuje sve sfere čovekovog bitisanja.
Dugo i nebrojano puta sam čitala vaše biografije i vaše naučne, inovativne i umetničke radove Toliko rada, samopregora, godina davanja i izgaranja i toliko realizovanih snova ne može stati na četiri stranice. Neki tekstovi zbog dužine nisu mogli biti u celosti objavljeni.
Poštovala sam želje autora oko izbora pisma, profesije.
Autori su poređani po imenu abecednim redom. Zašto? Ne znam da li ste primetili da učitelje uvek zovu po imenu. To je zato što nas deca doživljavaju kao člana porodice.

Tako sam i ja želela da napravim jednu malu porodicu koja će se s godinama koje predstoje uvećavati i svojim stvaralaštvom pružati sliku o delokrugu i značaju učiteljskog poziva i samog učitelja .
Vama dragi autori, znanim i neznanim učiteljima i čitaocima poklanjam ovaj zbornik.
Da se ne zaboravi.
U čast učitelju!
Ljiljana Himel

Ljiljana Himmel (Himel)


Po zanimanju sam organizator kulturnih aktivnosti i učitelj.
Rođena sam u Ečki 1966. u zgradi u kojoj su živeli prosvetni radnici. Stoga je bilo neminovno da i ja uplovim u prosvetarske vode.
Od desete godine pišem, a već 32. godine bavim se lutkarstvom.
Pravim pozorišne lutke, lutke skulpture od reciklažnog materijala , lutke na bocama…
Bavim se primenjenom umetnošću, starim zanatima, osmišljavanjem zanimljivih ekskurzija, sarađujem sa kulturnim institucijama, volim ambijentalnu nastavu i već deset godina istražujem Metod scenske komunikacije.
Pišem poeziju, prozu za decu i odrasle i dramske tekstove za decu.
Do sada sam svoje radove objavila na književnim elektronskim portalima „Avlija“, „Blacksheep. rs“, „Kutija Ljubavi“, Zbornicima „Ispod duge“, „ Dramski tekstovi za decu“, kao i u književnom časopisu „Zvezdani kolodvor“.
Ovaj zbornik posvetila sam poshumno svom ocu Milenkov Petru- učitelju i defektologu.
Zahvalnost za sve trenutke uspeha dugujem svojoj porodici, mojim đacima i njihovim roditeljima i prijateljima koji su uvek bili uz mene.
„Sanjati , znači živeti“
https://www.facebook.com/Inovacije-u-nastavi-312983512046920/
https://mskunastavi.wordpress.com/a-sad-malo-o-meni/

Александра Гојковић


Рођена 1988. године у Београду. Средњу школу ,,Школу за негу лепоте“ за сценског маскера и власуљара завршила 2007. године у Београду.
Дипломирала и завршила мастер студије на Учитељском факултету у Београду ( 2012.-2013.)
Са децом израђује оригиналне костиме и маске за приредбе и представе.
Живи и ради у Младеновцу.Запослена у Основној школи „Коста Ђукић“
Ужива у свом послу у којем испољава креативност у раду с децом, плесу, путовоњима….


Овако ми учимо


И правимо

Aleksandra Vučićević


Rodjena 08.09.1971. godine u Kruševcu. Završila Učiteljski fakultet, i radi kao profesor razredne nastave – učitelj u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj’’ u Kruševcu.
Ljubav i potreba za pisanjem javili su se u najranijoj mladosti. Ipak prve pesme su izašle u javnost tek, 2008. nakon učešća na konkursu ‘’Rujeve lati’’, 2008., kada je Književni klub ‘’Rujno’’, Užice, objavio je njenu prvu pesmu.
Nakon toga objavljene su i pesme u Zbornicima : ‘’Rudnička vrela 2009.’’;Književni klub ,,Momčilo Nastasijević’’, Gornji Milanovac;
‘’Garavi sokak’’,Književni klub ,,Miroslav Mika Antić’’, Inđija,
2009.; ,,Sindjelićeve čegarske vatre“, Udruženje pisaca
,,Glas korena“, Niš, 2012.;
,,Mi smo skupa i kad smo daleko“,
Klub književnika ,,Duško Trifunović“, Kikinda,
2012.; ,,Rudnička vrela 2012.“;
,,Između dva sveta“, Udruženje književnika ,,Branko Miljković“, Niš, 2012.; ,,Vrnjački susreti pesnika 2012.“,
Književni klub ,,Dr Vladeta Vuković“, Vrnjačka Banja.

Krin



Napušteni grozdovi
Umesto zavesa
Čine slatkim
Tek naslućujući pogled
Daljine tačkaste
Me čekaju

Možda već pahulje tamo
Padaju,
Ali ovde
Tek ružičasto lišće
Sprema veseli pokrov

Snovi zabravljeni vetrom
Opijeni sokovima voćnim
Čekaju sunce
Ne znajući
Da ono više nije ovde

……………………….
Smeh me čeka
Možda tamo negde
Iza ruzmarina

Dok lipa
Čežnjivo zove moje suze,
Moje misli nestaju
Kao što vetar raznosi
Bolni miris krina.

Želim



Čitav je svet ostajao iza mene
Dok sam hrabro odlazila u prazninu
Do koje se niko ne usuđuje
ni blizu prići,
Čitava zanimljiva igra bezbojnih senki
Ostala je veselo plešući negde daleko dole,
Dok sam išla sve dalje i bliže mrtvilu boja.

Ukočenih i nepravilnih linija,
Mozaik nedokučivih misli
Zove me i dalje, sve bliže
Svojoj mreži nepopustljivih niti
Teških lanaca magične privlačnosti.

Sama hodam ivicom daljina,
Ne žalim, opraštam se
Od silne zanimljivosti bezbojnih oblika,
I žurim, samovoljno dolazim gospodaru svom,
Nepomičnom šarenilu svojih želja

Sloboda



Nebo moje
Ne daj me,
Ne puštaj me dole,
Nestaću, raspuhnuću se
Kao vihor letnji
Kao talas neprimetni
Otići ću,
A ostaću.

Sunce moje,
Ogrej jače,
Nek’ sagorim
Nek’ budem ugarak sivi –
Znaću da sam bila vatra,
Da sam bila bol, strast i čežnja!

Neprijatelju dragi,
Rani me, krv nek’ poteče,
Crvena, živa,
Nek’ me boli
Nek’ me muči
Znaću da sam bila živa
Znaću da sam postojala.

Alma Muharemović


Završila Filozofski fakultet u Tuzli,odsek Bosanski jezik i književnost.
Radi već dvadeset godina.Prvih pet godina radnog staža radila je sa predivnom decom 4.razreda.Obilazila male područne škole u Lukavcu i ispekla zanat koji nastavlja u srednjoj školi. Danas kao profesorica jezika radi sa ozbiljnijim i starijim učenicima.No,ma gde radila ljubav prema deci je njena pokretačka snaga i inspiracija bez koje ne bi mogla zamisliti svoj život.
Piše već dugi niz godina
Njena omiljena književna forma su kratke priče koje najčešće govore o lepoti i časti učiteljske profesije: svakodnevnim iskušenjima,izazovima,ali i problemima koji su jednako zastupljeni u čitavom regionu..
Učestvovala je na mnogobrojnim konkursima:
-UN Woman Sarajevo,treće mesto ,priča “Saputnice”,
-Prvi međunarodni konkurs “Tamni dani Svetle noć” i,Niš,uvrštena u zbornik,
-Mrkonjić Grad,”Najsenzualnija ljubavna pjesma” ,Vjetar,
-Zavičajna priča Kalesija,uvrštena u zbirku pričom “Habibin povratak”
-Zvezdani Kolodvor

Zimska Priča



Osjećala sam kako su mi noge sa svakim novim korakom sve teže. Jedva sam održavala ravnotežu boreći se sa dubokim snijegom. Ne znam ni sama koliko dugo sam već pješačila. Činilo mi se da ću pasti od umora na pola puta i da svaki minut klizi poput vječnosti.
Oduvijek sam voljela snijeg. Osobito bih uživala hvatajući krupne ,bijele pahulje nagađajući na šta me njihov oblik podsjeća. Nerijetko sam se znala pridružiti učenicima na velikom odmoru praveći Snješka Bijelića ili čak praveći otiske u snijegu. Bilo je to pomalo blesavo,čak i neozbiljno za jednog prosvjetnog radnika. Tako bih smočila svoj, ionako tanak, kaput,ali uživajući u smijehu, dijeleći barem na trenutak tu dječiju sreću i sama kao da sam ponovo postajala dijete.
Danas mi se sve činilo drugačije. Već promrzla od uzaludnog čekanja na autobuskoj stanici saznala sam da su za taj dan odgođene sve linije prema Šikuljama. Mogla sam sam se vratiti kući jer nije bilo načina da se prebacim do malog,izolovanog sela u kojemu sam držala nekoliko časova sedmično.
Dvoumila sam se. Sve je bilo pusto. Kao da su se svi ljudi posakrivali u tople domove. Međutim,nešto u meni nije dozvoljavalo da tek tako odustanem,da ne stignem svojim đacima na čas. Obećala sam im donijeti nove slikovnice i već sam u mašti vidjela blistave, nasmijane oči kako ih radoznalo listaju i čitaju. Vrtoglavo sam računala. Ako mi po lijepom vremenu treba manje od dva sata, po ovakvoj vijavici ako održavam tačno određen ritam trebaće mi dva,dva i po sata.
Mogu li ja to? Daleko je. Ma mogu!!! Sada sam bila na pola puta. Umorna,iznemogla,već i gladna jer mi je ova neplanirana “šetnja “ izvlačila i posljednji atom snage. Kad sam prošla visoka ,siva zdanja Koksare znala sam da nema natrag. Već su mi i noge bile mokre jer su čizme polako upijale vodu iako je na deklaraciji pisalo da ne propuštaju.

Nekako sa žaljenjem sam se sjetila prijeratnih godina i obuće koju smo mogli kupiti. A sada ,već godinu poslije rata ,nismo imali mnogo izbora. Bilo je jako malo podobnih modela koji su stigli ko zna odakle, a cijene su bile previsoke. Nevjerovatna sreća je bila pronaći nešto udobno tako da se modi i izgledu nije poklanjala veća pažnja. Bitno je samo da smo pregurali ono najteže,sačuvali glave i nastavili sa životom. Onako, kako je svako od nas znao ili mislio da tako treba.Trenutno je to bilo najvažnije,a kasnije sve će doći na svoje. Biće lijepih čizama,kaputa,knjiga,čokolade i keksića da se djeca slade.
Prošle godine smo imali rođendansku zabavu.Slavljenik je donio jednu čokoladu da počasti cijeli razred. Osamnaest učenika i dvadeset kockica. Ja sam trebala ,po molbi slavljenika, napraviti nemoguću misiju- pošteno podijeliti poslasticu. Svi su dobili po jednu kockicu,a plavokosi dješak kojemu je bio rođendan ostatak koji je ljubomorno čuvao. Koja je to gozba bila!
Danas ni ogromna torta sa likom nekog dječijeg junaka ne bi izazvala onoliko ushićenje. Gledala sam kako pomalo grickaju,nekako sa strane,kako usporavaju trenutak uživanja .Pa još kada otvore prstiće da se uvjere koliko im je ostalo…
Tada me nešto steglo u grlu i obećala sam sebi da ću dočekati dan kada ću moći pokloniti svakom djetetu čitavu čolokadu i da ću ih gledati onako crne i umazane kako se bezbrižno slade.Zanemariću sve savjete o zdravom životu,pa čak ih neću ni opomenuti za prljave ruke. A ipak,bez obzira na sve bili su sretni u svojoj skromnosti i veselili su se,tako sam bar mislila,slikovnicama koje sam pozajmila od prijateljica iz centralne skole.
Na ulazu u selo već sam gubila dah.Uši su me neizrecivo boljele, a prsti na golim rukama kao da nisu bili moji. Ugledavši školu odahnula sam. Još malo. Čitavim putem ni na jedan trenutak nisam pomislila da ću se morati vratiti kući. Bilo mi je bitno samo da dođem na vrijeme,a povratak je bio sporedna stvar.
Djeca su me , jer izdaleka ,ugledala kroz prozor. Istršali su niz strme stepenice uz povike:

-Nastavnice,stigli ste.Stigli ste!- Bila sam sretna. Poželjela sam da svako dijete pomilujem po kosi,da nešto upitam….Njihova radost kao da je otklonila umor. Ušla sam u toplu učionicu ,a stara,mjestimično progorjela peć nikada mi nije bila ljepša.Veselo je pucketala i grijala trošnu prostoriju.U jednom ćosku sjedila je pomoćna radnica koja, ugledavši me , naglo skoči odmahujući glavom i uzdižući ruke prema nebu.
-A dijete,dijete…kako dođe po ovom vremenu. Danas smo izolovani od grada.Sad ću ja tebi skuhati čaj.- Toplo sam se osmjehnula na tu staru, i teškim životom napaćenu ženu koja me uvijek zvala djetetom jer je smatrala da neko sa dvadeset godina ne može biti ništa drugo no dijete. Učenici su već bili u svojim klupama. Izvadili su sveske i ushićeno mi pokazivali svoju zadaću. Čak se i Dženis,dječak koji je uvijek nekako mirno,tužno sjedio u posljednjoj klupi, smijao. Osjetila sam kako me nešto guši. U istom trenutku me preplavljivala sreća i tuga. Željela sam ostati tu zauvijek,produžiti taj trenutak kada smo svi bili kao jedno. Shvatila sam da je sreća nešto što sami stvaramo,da je jako malo istinski lijepih dana,a da su ovi moji mali prijatelji zapravo moja najveća ljubav. Oči su mi posuzile , ne od boli koji se provlačio kroz moje promrzle prste ,već od sreće što sam na pravom putu,na pravom mjestu. -Bože,kako ih volim.Kako samo volim ovu djecu.-pomislila sam i počela svoje predavanje.
Danas se sa radošću sjećam tog dana. Biser je to kojeg samo život stvara.Niko drugi ga ne može načiniti i vrijednost mu nadmašiti.Moj đerdan od uspomena pun je predivnih priča. Ne znam šta mi život dalje donosi ,ali znam samo jedno- i da se ponovo rodim odabrala bih isti put.

Биљана Миљковић


Биљана Миљковић је рођена 1972. године у Краљеву. Дипломирала је на Учитељском факултету у Призрену. Мајка је троје деце.
Радно искуство у просвети стицала је 18 година, на пословима учитеља у неподељеним сеоским школама и комбинованим одељењима, а већ 8 година у Продуженом боравку ОШ „IV краљевачки батаљон“ .
У сарадњи са Народном библиотеком „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, води радионицу рециклаже старих новина из библиотеке – Библиорециклажа. Посећује школе, Дечије одмаралиште на Гочу, болнице…
Аутор је збирке песама за децу едукативног карактера „ КРОЗ ЛЕПОТЕ ОДРАСТАЊА“ ( 2013.)
Бави се и сликарством (акрил, уље на платну, пастел, акварел, оловка). Излаже на колективним изложбама , а припрема и самосталну изложбу пејзажа.
Интензивно компонује . Декупаж техником израђује декоративне употребне предмете .




Биљана Тодоровић


Рођена 24. 01. 1968. у Смедереву.
Учитељски факултет, завршила у Јагодини.
У процесу напредовања и могућности стицања звања у струци, у току 2015 године стекла с звање педагошког саветника.
Запослена у ОШ „Бранко Радичевић“ у Лугавчини.
Учествује у пројектима школе и локалне заједнице, .
Припрема ученике за такмичење „Национална географија“,
Учествује на конкурсима „Креативне школе“, „Дигитални час“, „Научили на семинару и применили у пракси“,… Велики број њених радова је у бази примера добре праксе.
Активно учествује на Сабору учитеља и Зимским данима учитеља, где презентује своје радови.
Акредитовала три програма стручног усавршавања (Да глумимо заједно, Портфолио – развој појединца и установе и Угледни час – прилика за све).
Реализовала угледног часа у РЦ за професионални развој запослених у образовању у Смедереву..
biljatod.wordpress.com


МЕРЕЊЕ ВРЕМЕНА 2. Разред - ОГЛЕДНИ ЧАС

Математика и ликовна култура „Колико је сати?“

Милица је стигла на аутобуску станицу у 11 часова и 55 минута. Аутобус је стигао у 12 часова и 5 минута. Колико је минута Милица чекала аутобус?

Борис Петровић


Рођен је 1989. године у Бањa Луци.
Основну и средњу школу као и Педагошки факултет завршio je у родном граду.
Звање професора разредне наставе стекао 2013. године. Пише кратке приче.
До сада је остварио запажене резултате на Међународним књижевним конкурсима у катогорији младих до 30. година:
4. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Војислав Деспотов
6. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Јоан Флора
8. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Трифун Димић
6. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Магда Симин
6. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Михал Бабинка
6. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Јанош Сивери
3. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Раде Томић
6. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Станислав Препрек
7. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Михал Бабинка
4. међународни фестивал поезије и кратке приче дјеце и младих Раде Томић
Радове објављује на неколико књижевних портала као и у дневним новинама у Републици Српској. Планира да ускоро објави своју прву књигу приповетки.

Мост живота



Брдовито крајишко село обасја зубато и варљиво, мартовско сунце. Оно најхрабрије, оно које некако најави превласт топлоте и покаже зими да је њено вријеме истекло. Јутарња роса, које на овим просторима никада фалило није, измигољи се и прекри широке ливаде и поља, уми их и отргну од слатког сан. Бескрајна модрина рашири се селом па сваки крај придоби нови и љепши облик. Била је то свјетлост, која сваком предмету утка нову вриједност, она без које не би спознали истинске љепоте овог свијета. Мук буђења новог дана реметио је хук ријеке, која је протицала дуж села. Дијелила га на ову – нашу, и ону – њихову страну, или обратно, зависи на којој се од тих двају стране нађеш. Та ријекa није била само вода, која протиче дубоким каналом, није им представљала премостиву препреку, коју им је природа потурила, не. За сељаке овог краја она је била истинска граница добра и зла, јаз. Тачка до које можеш ићи на својој страни. Она је била симбол под и граница између нас и њих. Вазда је овдје важило исто правило – да мрки људи, зле нарави, живе негдје тамо, преко ријеке. Нико није знао зашто се такав култ проширио али, као да никога није ни занимало. Сви су имали једну, своју и шта ће им, више. Ова област носила је једно име. Али, за оне са друге стране мјеста никад овдје било није, говорили би они. Подјељени, чангризави и невољни живјели су и уз једну и уз другу обалу, а негдје дубоко, у сваком од њих, налазио се истински и добри сељак, онај који би задње из куће дао, па макар он гладан остао. Маске зла који сви носише на себи, годинама су попримиле изглед људског лица, па се као паразити прикачили уз сељака у жељи да њихов отров нагризе наивну, сељачку душу. Када какво зло закуца на врата, неком снагом, памећу или Божијом силом би се ујединили.

Отјерали душмане са прагова, сачували огњишта, нешто своје сиротиње, па опет свако себи. Као да нису жељели имати ништа заједничко, као да су се плашили те близине, , те невјероватне близине. Што су физички били ближе – психички би се све више раздвајали. Чак се у кућама, ни са једне стране, није причало ништа о овима „тамо“ – ни добро, нити лоше. Тишина, мук, тајац… Вода, која је пролазила кроз ту малу по много чему несрећну област, благо је додиривала обале двају страна. У почетку их привлачила, надолазила, трудила се. Али, како је вријеме пролазило схвати да је све бадава, па и она сада некако пројури овуда. На том мјесту није ни њој пријатно, камоли човјеку. Временом се створише брзаци и вирови, који увукоше и пар људских живота у себе. Тек тад, изгуби се посљедња нада да нова јутра носе боље сутра. Да ће се тај паразит извући из исана, да ће ријеку прегазити, брат – брата загрлити, кум – кума угостити, сељак – краве напојити а сиротињу нахранити. То схатише као знак од Бога да више о животу са „онима тамо“, не треба ни мислити.
Недалеко од посљедњих кућа, подно пута, налазио се један мост. Стар, оронуо и труо, био је њеми посматрач времена, људи и обичаја. Саградише га неимари за добра времена, а сад, одбачен, зарастао и неупотребљив. Неспретно увезан хрђавом жицом, више је подсјећао на одбачену хрпу старих дасака него на мост, који служи људима
И око њега зарасло, коров, трње и трава, па једва да се и примјети. И ако га нико деценијама није користио, мост стоји, непомично чека.
Чека да га судбина баци у брзи вртлог воде, те да се тамо састане са неколико сељака који су исто завршили. Чека да препукне на једну страну, не виче, не галами, на никога се не љути само, криво му што га омрзише. Тешко му, јер зна да у сваком сељачком срцу куца дио њега, у оном дијелу срца до којег отров још стигао није. Поред свега, он је био симбол споне – али и подјеле, једини начин да допру једни до других. Те труле и бескорисне даске биле су једини прозор у свијет, али га нико волио није, нису хтјели, нису могли или само нису знали?

Кришом и крајичком ока, људи са обје стране, бацали су погледе и, као необавезно, гледали да ли је ту, а онда, кроз зубе процједили „ још се стари држи“. А свашта је истрпио на себи. Многе војске, и ове и оне, весеља, туге, љубави и разочарења.
Све је то подносио чврсто, свакога послужио, никоме дужан остао није. Опет остаде, омржен, сам, напуштен и труо. Крив је, јесте! Спаја – неспојиво, прича – непричиво… Годинама се опире мржњи и љутњи својих наближих, оних, чији преци га створише, из чијих честитих руку настаде и оста до данас. Стоји и спремно чека сваки нови дан мислећи да ће баш овим свитањем многе ствари доћи на своје.
Кише већ данима падају, јутарње сунце брзо замјенише сивкасто-црни облаци… Кроз неко вријеме поче се и киша приказивати: кап или двије, па мало јаче, наста пљусак, потом јој се и град придружи. Свуда около била је вода, путеви су већ били закрчени. Падала је све вријеме, јако, неумољиво. Сељаци су се крстили и викали како ово не памте… Помињали Бога и призивали сунце. Били су уплашени. Ноћ их такве затече. Киши се придружи и вјетар, па су сеске кућице већ биле пуне воде, поче сијевати. На тренутак село обасја свјетлост, па опет мрак, грмљевина и страх. Дјеца плачући навлаче ћебади на уши, жене их грле и охрабрују а мушкарци нијемо одмахују главом, беспомоћни и сами уплашени. Дан – ноћ исто вријеме… Свјетлост се играла небом па скоро сваки час обасјала би овај напаћени народ. Исти страх завлада са обје стране ријеке, иста их туга снађе. Вода је све више надолазила, скоро да се изливала из корита. Наједном, чу се јак удар! Невиђена свјетлост обасја мјесто, прасак је трајао необично дуго, а потом полако јењавао, утишавао, нестајао… Киша престаде падати, као да је тај лом урадио нешто због чега је све ово било. Сви изађоше из кућа и стадоше тако мали и беспомоћни. Свјесни слабости малог човјека пред природом. Гром је ударио у мост! Срушио га, а његови остаци благо су се отимали у бујици воде, поражени и уништени…

И ако је био мрак, сви га видјеше, познаше његове шипке и, оне исте, неспретно уврнуте жице, које су до скоро спајале два свијета… Стајали су тако, ови с ове – они с оне стране. Без ријечи, са неком сјетом и тугом у очима пратили га. Било је то, као помен старом житељу, посљедњи испраћај, без ријечи, њемо и с поштовањем. Оде, виори се она жица, ломи се и крши и посљедња читава даска, сломи је камен, удари у њега и… оде, на дно, на оно мјесто гдје је већина стигла. Већина оних који су жељели исправити, наоко, неисправљиве ствари…
Ту ноћ у селу мало је ко спавао. Петролејске лампе благо су обасјавале крајичке соба, као да је каква несрећа у кући, па се не спава, двори се… Јутро је освануло необично ведро. Прољеће је коначно одлучило провирити и у овај крај. Од раног јутра чула се необична бука, ломљење, крш…
Поред мјеста на којем је до скоро била, више слика моста, него ли он сам, скупили се људи двају страна. Ови с ове – они с оне… нешто гледају, мјере и косе траву до њега, сијеку трње и коров и чисте стари, оцртани пут, који их је некада спајао.
Нешто вичу – довикују се, некако са осмјехом, необично срећни. Дјеца са обје стане вуку даске, прикупљају камење, носе воду. Одрасли мушкарци ударају темеље новој грађевини, новом сеоском јунаку који је, још увијек невидљив, начинио да се око њега сјати све „од малена до голема“. Старци са обје стране гледају један према другом. Озарена лица, пуна наде и очекивања. Жене се разлетиле па носе кафу и ракију људима… Некако, све исто – симетрија двају страна ријеке. За многе немогућ и невиђен чин, довикују се, смију и пјевају. Рађају нови живот – нову спону, нове дане и нову радост…


Цветанка Србиноска


Пo завршеној Педагошкој академији 1993 г, запослила се као наставницу македонског језика у ОШ ,,Реџо Рушит-Зајази”, с. Зајас, Кичево, где je радила 6 година. Затим је 1998.авршила Педагошки факултет-одељенска настава на Универзитету ,,Св. Кирил и Методија”у Скопљу. Од 2000 годин ради у ОШ ,,Санде Штерјоски” као професор одељенске наставе.
Учесник је многих семинара и власник сертификата , USAID, UNICEF, НТЦ-система учења.
Од 2012 године, едукатор је предшколске наставе у Едукативном центру“ Адамс Едукациј“а-Кичево где се у летњем периоду организује предшколска настава за децу од 4-6 година. Учествовала у различитим пројектима и сама организовала бројне актовности са родитељима и колегама из своје школе, као и са локалном заједницом, с циљем побољшања свести о знању, улоза настаника, родитеља, школе и локалне средине у образовању детета и стварање здравих људи у нашем друштву.
Са ученицима учествовала на великом броју такмичења из математике, ликовног васпитања, литерарним такмичењима, где су освојене награде на општинском, државном и међународном нивоу.Учествовала на једанаестом Међународном креативном дечијем фестивалу ,,Чаробно село ,,Бања Врујци”, Мионица, у Р. Србији.
„Ако је учење кроз игру и активности, кративно ,,обојено” тада, то учење даје мотив То учење шаље децу кући са осмехом на лицу и сутрадан их опет позива да у школу дођу с радошћу. Учење уз смех-то је мој мото“ истиче учитељица Цветанка.


Реализатори: Цветанка Србиноска , Ученици од V-1 одд. Учесници: ученици од одд. настава и деца со 5 год.

Реализатори: Цветанка Србиноска , Ученици од V-1 (деветолетка) Гости: поканети родители и роднини

Зошто креативни работилници?



Од изведеното интервју со повеќето ученици од одделенска настава како го поминуваат слободното време најчесто добиени одговори се:
Пред телевизиските екрани
Компјутерски игри и Фејсбук
Цели на креативните работилници
-насочување за правилно и креативно користење на слободното време
-развивање на свест за тимска работа, соработка,меѓусебно почитување и меѓуетничка толеранција
-креирање на оригинални изработки со различни природни материјали
– развивање на свест кај децата за естетско уредување на околината
-создавање на здрави животни навики од најмала возраст во поглед на исхрана, хигиена, физичка активност.
-позитивна афирмација на училиштето во локалната средина со цел запознавање на околината со соверемените наставни методи преку кои се реализира наставата во нашето училиште
Соработка и тимска работа на одделенските и предметните наставници и стручната служба од
О.У. Санде Штерјоски ;
Учество на повеќе од 350 ученици од одделенска настава со мултиетнички состав;
Активно учество и соработка со родители ;
Вклучување на голем број деца со 5 год. ;
Соработка со институции од локалната средина;
Позитивна афирмација на проектот преку лок. весник ,, Кичевско Огледало ‘‘ и дет. списанија
,,Развигор ‘‘ и ,, Другарче ‘‘ ;
Остварена соработка со О.У. Кузман Ј. – Питу

мр Даниела Пејчић


Рођена 25.3.1970. г. у Неготину. Основну школу је завршила у Кобишници Наставила школовање у Неготинској гимназији а средњу и вишу школу у Неготинској Педагошкој академији . Дипломирала је и магистрирала на Учитељском факултету у Врању.. Најпре је радила на пословима секретара школе у Кобишници. Затим, као учитељ у подручном одељењу у Буковчу. Сада је у Кобишници и успешно изводи трећу генерацију ученика. Континуирано се стручно усавршава у области образовања. На Сабору учитеља у Београду је успешно презентовала књиге „Мали ствараоци великог срца“ Презентација је увршћена у пример добре праксе. Члан је Општинског већа за образовање и сарадњу са дијаспором у Општини Неготин, заменик је председника у удружењу „Дијаспора источне Србије“ Члан је Савета МЗ. У Културно уметничком друштву ради на очувању фолклора и обичаја Најзапаженија постигнућа њених ученика су на Фестивалу луткарства Основних школа (ФЛУОШ), „Дани ћирилице“-Баваниште и „Креативна чаролија“ у Бањи Врујци. Њена највећа подршка и инспирација је породица. Родитељи, супруг Мирко и деца Србислав и Александра подржавају све њена активности.

Стваралачкe особине детета



Дeца воле да уче на приступачан и привлачан начин. У области књижевности, лепа књижевност може највише да им пружи уводна сазнања и да их покрене на учење. Ако се кроз књижевност спустимо на ниво детета, онда је то злоупотреба књижевности а с друге стране и негирање разлике између учења, игре и забаве. Дечија књижевност је одувек постојала као средство васпитања. Књижевна педагогија је снажан подстицај стваралаштва за децу. У процесу креативног рада ученицима се омогућава да дођу до нових знања. Ученик стварањем долази до нових података, открива нове односе и везе међу њима. Ученик радећи ствара, а стварајући организује мисаону активност која доводи до нових открића и изума, до стварања уметничких дела. Стваралашто је битна карактеристика добро организованог педагошког рада ученика. Оно пре свега подстиче дететову оригиналност и креативност мисли и идеја и развија истраживачки дух. Дете је креативно, само по себи ствара али наставник треба да му омогући да нађе властита решења и незадовољи се обичним и свакодневним стваралаштвом. На стваралаштво деце и креативност утичу и особине ученика.

Различити начини мотивисање деце на стваралачки рад
Маштовити и фантастични елементи у књижевном делу привућиће пажњу ученика за читање а након тога за истраживачке задатке а потом и самостално стваралаштво. Један од начина мотивације за стваралачки рад је и сусрет ученика са писцем. Потребно је користити и друге иновативне моделе наставе.

Литерарно стваралаштво у настави
Лав Виготски је говорио да је симболичка игра детета најраније манифестација стваралачких способности детета. Из ње произилазе сви видови дечијег стваралаштва као што су: писање, цртање, сликање и драмско изражавање. Деца која пишу треба да нађу инспирацију у мотивима и књижевним делима које су прочитали. Књижевни критичари, писци често воле да кажу да дечије књижевно стваралаштво нема уметничку вредност. За дечије литерарно стваралаштво занимао се и Толстој. Дошао је до закључка да се са децом не ради на брзину и да од њих не треба да се тражи да користе језик одраслих него им треба помоћи да користе и прошире свој сопствени књижевни језик. Код деце треба да се пробуди оно што постоји. Не треба да користе већ постојеће литерарне шаблоне. Литерарно стваралаштво у настави негују многи просветни радници а тиме се баве и многи дечији библиотекари. Подстичу децу на стваралаштво и мотивишу их за писање и издавање ауторских дечијих књига. То су самосталне или групне књиге ствараоца.
Књижевни текст као подстицај литералног стваралаштва
Настава српског језика и књижевности утиче на интелектуалне способности ученика. Садржаји дати кроз књижевне текстове утичу на формирање и развој личности. Омогућава афирмацију ученичког субјективитета. Књижевни текст подстиче вољну и свесну активност ученика. Учи их племенитом понашању и поступцима. Анализом књижевног текста ученици се сусрећу са стваралачким поступком помоћу кога је дело настало. „У настави која добија стваралачки карактер ученик има улогу естетског субјекта који је оспособљен да истраживачки делује, активно стиче знања и развија литерарне способности“( Бајић, 2010.). Да би се остварио овакав вид наставне праксе потребно је развити стваралачко мишљење деце.
Књижевни текст као подстицај ликовног стваралаштва
Књижевни текст утиче и на визуелне способности ученика. Анализом књижевних текстова ученици уочавају одређене слике у датом тексту.

Својим креативним стваралаштвом они се труде да сликовито прикажу текст који су анализирали. Некада је довољно да се обради само једна слика или један мотив да би ученици могли то да илуструју. Најчешће илуструју прочитану басну или бајку а могу и песму и драму.
Суштина креативне наставе језика
Ако пођемо од појма креативност, да је то један ментални процес који укључује стварање нових идеја, појмова и решавање проблема, односно да је то стварање нечег новог, закључујем да су моји ученици,захваљујући настави језика веома креативни. Морам да напоменем да користим интегративну и индивидуализовану методу наставе и на тај начин мотивишем децу за стварање. Појам креативности се објашњава као активност стварања нових идеја. Појам иновације се објашњава као процес стварања у примењивања наведених креативних идеја у одређеном контексту.
Предмет истраживања
У свом дугогодишњем раду желела сам да утврдим да ли су ученици мотивисани за стваралачки рад у млађим разредима Основне школе и у којој мери. Желела сам да пронађем шта је то што децу мотивише за рад. На основу досадашњег рада сматрам да ученици добром мотивацијом могу да буду изузетно креативни за стваралаштво. Све ученичке радове сам бризљиво чувала четири године а на крају четвртог разреда издала бих књигу са њиховим најуспешнијим литерарним и ликовним радовима. Књиге су промовисане на најлепши начин пред колегама,родитељима и гостима.(У прилогу су фотографије са промоције треће књиге). Моје дугогодишње истраживање крунисано је књигама „Мали ствараоци великог срца“. Прва књига је приређена 2002.године са мојом првом генерацијом ученика. Друга књига је приређена 2009.године са другом генерацијом ученика. Трећа књига је приређена 2015.године са трећом генерацијом.

Десанка Ристић


Рођена 1965. године, у Кикинди. Ради у ОШ„Вук Караџић“ у Кикинди,као професор разредне наставе. Удата је, има троје деце Тијану, Тамару и Михаила. Реализовала је више представа за децу. Ауторска представа „Три рибице“, коју је и режирала, уврштена је у десет најуспешнијих у Србији, на Републичкој смотри учитељског драмског стваралаштва, и награђена за најбољи сценски говор 2014. Учествовала је на Васкршњем сабору и другим Саборима народне традиције, и била у организационом тиму Сабора народне традиције у Кикинди. Аутор је методичких песама, које примењује унастави. Њен стручни рад „Филм у настави српског језика“ објављен је у часопису„Методичка пракса“.. Коаутор је радне свеске за лектиру. Објавила је три збирке поезије: „Док ја тако хоћу“, ;„Озарја“, „Нишча“,. Заступљена је као песникиња у многобројним часописима и Зборницима: Ангажована је на Духовном сабору при храму Светих Козме и Дамјана у Кикинди,. Литерарна радионица „Свитац“, добитник је специјалне награде града Свети Никола 2005. Идејни је творац и руководилац Меморијалних радионица:“Зоран Љубојевић“, „Велинка Тешин“, „Слободан Мишков“, Сарадник је часописа“Банатски весник“. Учествује на сајмовима књига у Новом Саду и Београду.

Златотисак



Осунчана осмехом
Растворена у сузи
Закриљена молитвом
Исповедам
Златотиску душе

У огрлици тајне Те носим

Спремна
Да због тога страдам

Краљица равнице



Бријао је октобарски, рани мраз када сам отргнут од сна, умотан у оштро ћебе, на старој приколици, кренуо са оцем, по ко зна који пут, на њиву. Још није свитање запалило равницу, беласало по трави, и све добијало боје мог недовршеног сна, у којем су девојке купиле семенке са цвећа, на великом газдинству Ледерера. То је био мој неисањан сан у непробуђеном дану, али и моја дечачка машта о цвећу, у којем су, окупане мирисом и росом, у магличастом јутру, измешане с латицама и поленом, девојке, својим косама дотицале моје снове и голицале ме, не дајући ми мира.
Приколица је стврала посебан ритам звукова и дрмусања. Тај ритам сам толико пута осетио да сам упамтио сваки такт. Пут до наше њиве био је пун рупа и узвишења, који су давали посебан ритам труцкању и љуљушкању, да сам и жмурећи знао где се тачно налазимо. Највеће љуљаље је увек било испред цветне парцеле, тад би се потпуно расанио и посматрао девојке у белим хаљинама, како као привиђење, у магли, која се лагано диже, с песмом на уснама раде.
Те, давне године кукуруз је слабо родио, у размацима између редова се развила засејана бундева. Кукурбита, или како би ми рекли: бела тиква, бескорка, дублек, бундевка, лисијача, дугара, тиквања, фригењача, цука, руска диња, дудања, будимка, бела лудаја, жута тиква, печенка и бундева. То је била година бундеве, која ме је опчињавала својим златним, петокраким латицама које су ујутро, док се не раздани, личиле на звездану њиву, а земља, наша црница, на ноћно небо.

У нашем крају се давало име женском детету Цука, бундева је храна, посластица, материјал за вајање, лековита биљка, а може да послужи као ограда, за преграду, игру, маштање… Колачи с бундевом, које је правила моја бака, били су омиљена посластица целе породице.
Танка, крцкава, реш корица, била је само омот слатке, наранxасте смесе, направљене од изрендисане, заслађене бундеве. Јели смо и целе комаде испечене бундеве. А какве су тек каше и компоти били….
Слане, испржене семенке, цепкали смо слушајући приче одраслих, седећи завучени у запећак, иза зидане, паорске пећи. Једном је тако деда причао баш о тим семенкама, које када коњи поједу, добијају јаку крв – полуде, и угину. Деда се сећа таквог догађаја, кад је он био дете. Сваки сусрет са том краљицом равнице је нов изазов, искуство и прича. Тако је бундева била почетак и крај, лек али и отров.
Стижемо на њиву, још неколико успорених тактова, као кад се завршава мелодија, и стајемо. Кукуруз је обран, стабљике посечене, а бундеве се разбашкариле по њиви, стрпљиво чекају да их потоваримо. Тог дана смо напунили и превезли пет приколица бундева. Кукуруза је било два пута мање. Код куће само једва пронашли место за толико бундева, ређајући их у велику пирамиду, коју смо потом облагали сламом, због зиме и мраза.
Кад сам хтео да будем сам, одлазио сам на то брдо од бундева, размишqајући о коњу који је због њих страдао, колачу са бундевом, путу до њиве поред имања Ледерера, мирису пољане цвећа, сну, који је остао негде у магли, на њиви са зрелим лудајама.

Dijana Uherek Stevanović


Rođena 14.5.1968. godine u Garešnici, R Hrvatska. Završila je Pedagoški fakultet u Somboru –master i apsolvent je na Teološko katehetskom institutu u Subotici .Zaposlena u OŠ „Miroslav Antić” na Paliću..
Piše poeziju, slika, jedan je od urednika “Pokazivač-a”piše recenzije I radi pripremu knjiga…
Objavila samostalne zbirke „VANVREMENA” ,„BESKRAJ“ i „NOTOVANA. „BEZIMENA“, „ONA“„RATNICA SVETLOSTI“. „VANVREMENA ARTEMIDA“„NEBO U ZUBIMA“ i Elektronske zbirke poezije „Nedostaješ mi ti”, „Artemida” „Drugo ja“ i zbirku u 3D varijanti. U pripremi je knjiga poezije „Nevidljiva“ Radovi su joj uvršteni I u u nekoliko zajedničkih međunarodnih zbornika. Pesma „Slavonija“ je pohvaljena i uvrštena u zbornik najlepše zavičajne poezije. Priređivač je „Međunarodne zbirke poezije Citat rs“,„Zagrli život“„Goli život u umetnosti“ i „Na marginama života“.Sa svojim učenicima i pesnicima Balkana, objavila je knjigu pesama i priča za decu „Suncokretaljka“ Bila je domaćin Međunarodne karavane poezije u organizaciji KULTURE SNOVA u Subotici. Predsednica je Delegacije Srbije i ambasador U.M.P. koju je imenovao Silvano Cavaliere Bortolazzi
Učestvovala u radu likovnih kolonija I izlagala svoje radove na kolektivnim izložbama. Dobitnik je mnogih pohvala i nagrada za rodoljubivu, misaonu, ljubavnu i socijalnu poeziju. Za uspehe postignute u književnosti dodeljen joj je SUBOTIČKI OSKAR POPULARNOSTI 2013. Na takmičenju „Diogen“I „POEZIJA GODINE„ pesnika Balkana 2012/ 2013. osvojila prvo mesto. Dobitnik je medalje sa zlatnim krstom za zasluge u promovisanju I radu U.M.P.

ИЗМЕЂУ РЕДОВА



Ако се икад сретнемо
негде у пределу маште,
пронађемо се
ситно утиснути
међу редовима
неке давно
исписане песме

шапутаћемо
све оне
неизговорене речи
које смо хтели,
а нисмо рекли очима
једно другом
дишући тишином

котрљајућом
играјући се
кнедлом у грлу.



Десанчић Драгица


Rођена 09.01. 1967. год.
Живи и ради у Бешки крај Инђије.
Основну школу и Усмерено образовање завршила је у Футогу , а средњу и Вишу педагошку у Новом Саду .
Учитељски факултет у Сомбору.
Петнест година ради у Основној школи „Браћа Груловић“ у Бешки .
„Ту сам спознала праве чари и лепоте рада са децом …..Деца су моја инспирација , воља и радост живљења…Има ли шта лепше?“
Члан је Друштва Грчко-Српског пријатељства, удружења „Beska Karshuld /Bavarska“
Сваког септембра има своју изложбу у оквиру дана Баварске културе „Beska Fest“
Учествује и радо се одазива позивимa где може показати своју креативност и оригиналност.
Води литерарну секцију , чији чланови освајају многа признања.
Подршка пријатеља и колега је оно сто јој даје снагу да истраје у својим жељама и намерама .
Удата је и поносна мајка сина Александра и кћерке Тијане.
„Они су моја мирна мора и тихе луке ….светла у тами …“




Đurđica Stuhlreiter


Rođena je 1961. u Novoj Gradiški.
Nakon završene gimnazije u rodnom gradu studirala je i diplomirala hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Osijeku, a završila je i studije defektologije i logopedije.
Radila je u, kao novinar i lektor i predavala hrvatski jezik u hrvatskim odeljenjima gimnazije u Subotici. Danas radi kao učiteljica hrvatskog jezika u OŠ „Ivan Goran Kovačić“ u Vinkovcima i kao defektolog u OŠ „Josip Kozarac“ u Vinkovcima
Piše i objavljuje tekstove namenjene mladim i nešto starijim čitataocima. Njena dela su zastupljena u čitankama za učenike osnovnih škola, kao i u velikom broju književnih časopisa.
.Dela su joj ušla u uži izbor za nagrade Anto Gardaš i Grigor Vitez, a roman Juma dobio je Nagradu Mato Lovrak kao najbolji roman za decu i mlade na hrvatskom jeziku u 2007.
Knjige koje je dosad objavila: KIŠNA KAP (slikovnica), Profil, Zagreb, 2001.
BISER IZ PARKA (roman za djecu), Znanje, Zagreb, 2004.
ZVIJEZDE I ZVJEZDICE (suvremene bajke), Znanje,Zagreb, 2005.
JUMA (roman za djecu), Naklada Bošković, Split, 2007.
LEONA I PERNATA RUGALICA (roman za djecu), Znanje, Zagreb, 2009.
• KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO (pripovijetke za mlade), Algoritam, Zagreb, 2012.
Živi i stvara u Osijeku.

Pauk



Jutro je bilo hladno. Gužva na ulici uobičajena. Razloga za optimizam malo. Vremena za lijepa sjećanja još manje, a prosjak je opet bio tu.
-Hoće li me već jednom ostaviti na miru –mrmljala je u sebi.
Pokušala ga je ignorirati. Okrenuti glavu i proći pored njegove ispružene ruke. Praviti se da ga ne vidi jer već joj je stvarno počeo ići na živce.
Od prvog trena kad ga je ugledala prije nekoliko tjedana (zar već toliko?), osjetila je nešto neobično. Preplavio ju je nemir i neobjašnjiv stid pri susretu s oronulom prilikom na ulici kojom je svakodnevno prolazila. Čovjek nije govorio ništa. Nije jadikovao ni zapomagao na uobičajeni način, nije molio, čak niti gledao u prolaznike. U njegovoj ispruženoj ruci bilo je prkosa nedokučiva običnim smrtnicima.
Ugledavši ga toga dana, zastala je iznenađena. Učinio joj se poznatim, ali zbog njegove sijede kose i neuredne kose nije razabirala crte lica. Ni krpe u koje je bio odjeven nisu joj mogle pomoći, osim što su svjedočile o bijedi i siromaštvu onoga čiji je pogled bludio nekim nepoznatim prostranstvima.
Tog puta promatrala ga je tek nekoliko trenutaka, ali mora da su i ti djelići vremena bili predugi onome koji je izlagao svoju nesreću u hladnom zimskom jutru. Odjednom je polako, bez lakoće pokreta, poput marionete, podigao svoje tamne naočale i zagledao se u nju. Susrevši se s tim pogledom, postalo joj je neugodno zbog nepristojnog buljenja, ali još više jer joj je ova gesta nalikovala na opomenu. Možda se zacrvenjela pa, da bi se spasila od osjećaja nelagode, hitro otvorila torbicu. Dok je tražila sitniš, ona joj je ispala iz uzdrhtalih ruku, a sadržaj se rasuo po pločniku.
-Oprostite! –prošaptala je ispričavajući se i za nepristojno ponašanje i za stvari koje su se našle ispred prosjakovih nogu.

Kad se sagnula, ugledala je šešir koji je u njoj probudio skrivene iskrice boli pa brzo, kao da grabi blato, pobacala sitnice u torbicu. Zadržala je tek lisnicu, moleći se da joj i ona ne ispadne na tlo, izvadila iz nje krupnu novčanicu i spustila šešir.
Prosjak ju je za sve to vrijeme šutke promatrao, a ni ona nije imala snage za suvišne riječi. Teškom je mukom odvojila pogled od prljavog i otrcanog šešira pa se činilo kao da žali zbog krupne novčanice kakva se obično ne daje prosjacima. Udaljila se, potpuno zbunjena beznačajnim događajem kojim joj je započelo jutro.
Sljedećih dana igra se nastavila. Prosjak je uvijek bio na istom mjestu kao da je čeka. Činilo joj se da na nekako osobit način pruža ruku kada ona prolazi što ju je zbunjivalo i uznemiravalo sve jače i jače. Znala je i zašto – prosjakov šešir podsjećao ju je na davno zaboravljenu priču s njezinim ocem.
-Često susrećem nekog prosjaka –ispričala je majci. –Podsjeća me na…
Dvojila je koju riječ upotrijebiti. Treba li onoga koji ih je davno napustio nazvati otac ili tata? Pitala se koja od njih zvuči praznije jer bez pokrića su bile obje.
-Starog! –izustila je napokon.
Mati se podrugljivo nasmijala, a u očima joj zaiskri mržnja.
-Ne bi me čudilo da je postao i prosjak. Sve na kraju dođe na svoje.
-Ima šešir u koji u koji skuplja milostinju. Sjećaš se, i otac je uvijek nosio šešir.
-Ničeg se je ne sjećam – uzvratila je odsječeno. –Ni njega, ni njegovih šešira.
-Volio je životinje, sve od reda. Čak i mrave…
-Samo još reci da ni mrava ne bi zgazio!
-Pa i ne bi! Sjećam se kako je sklanjao gliste poslije kiše. Stavljao ih je u travu, da ih netko ne zgazi…
Presjekao ju je majčin hladni pogled. Bilo je vrijeme da zašuti jer njezinoj se roditeljici dizala kosu na glavi od samog spomena onoga o kome je govorila. Bilo je tako od onog dana kada je iznenada, bez ikakva objašnjenja otišao i nikada se više nije javio niti jednom riječju.

Mati nije tugovala, nije plakala. Samo je zašutjela. I nastavila dalje bez njega kao da nikada nije ni postojao. Njezinoj kćeri nije preostalo ništa drugo nego da sliku svoga oca zatamni negdje u mislima. Riječi koje bi s te slike ponekad obrisala prašinu nije imala s kim podijeliti.
Možda je baš zato sjećanje, naviklo na potpuni mrak, bilo tako neobično. Obasjano iznenadnim svjetlom, zabljesnulo ju je i gotovo oslijepilo. Branila se zatvarajući oči i gurajući ga u stranu, ali ono je bilo toliko snažno da se od njega nije moglo pobjeći. Mogla je izabrati drugi smjer da si u hladnim zimskim jutrima prokrči put do zacrtanog cilja, ali probuđena sjećanja privlačila su je kao svjetiljka izgubljenu mušicu.
Svakog je jutra stavljala sitniš u prosjakov šešir i nastavljala dalje po mislima prebirati detalje koji su je podsjećali na oca. Mislila je kako je taj njezin tajanstveni otac već davno mrtav (sigurno bi se je ponekad sjetio da je živ), pa je sjećanje na njega zaogrnula u pomalo romantičarsko ruho. Ponekad bi u tami misli zasjala i bolna iskrica koja bi je ubola poput oštre iglice, ali ona se trudila da je zatomi prije nego se rasplamsa u plamen mržnje ili bude ugašena hladnoćom kojom je presuđivala majka. Ipak, bio je njezin otac.
Svu tu bujicu misli i osjećaja odjednom je razriješio obični pauk.
Od kukaca svih vrsta zazirala je oduvijek. Čak joj je i obična bubamara bila sumnjiva, a od leptira o kojima su drugi pisali pjesme jednostavno se gnušala. No ništa se nije moglo usporediti s onim što je osjećala prema paucima. Kad bi ugledala to dlakavo stvorenje s brojnom nožicama koje su pomicala po nekim svojim pravilima, prošla bi je prava pravcata jeza. Od nje bi se ukočila i ostajala skamenjena moleći da je odurno stvorenje nekako zaobiđe jer sama nije bila sposobna učiniti ništa.
Onoga jutra kad joj je sve postalo jasno, po lisnici je prekapala duže no obično, prije no što je u šešir spustila sitniš. Svakodnevni ritual bio je prekinut na jezovit i šokantan način.

Saginjući se, odjednom je ušla u svijet paukove mreže koju je ovaj pleo spuštajući se po tankoj niti. Nije namjeravao skrenuti sa svoga puta, što više – činilo se kakao će se spustiti baš na rukav njezina kaputa.
Bilo je smiješno vidjeti kako je zastala zgrčena, nesposobna da se pomakne koji centimetar i izbjegne pauka što je napredovao polako i nezaustavljivo. U blizini nije bilo nikoga da joj pomogne, osim prosjaka,.
On ju je i spasio, prenuvši se odjednom iz svoje nepomičnosti, prepoznavši njezin strah i neobična čuvstva. Sagnuo se i hitro dohvatio šešir. Novčići su se razletjeli po tlu, ali on za to nije mario. Ponudio je pauku obod onog u što je skupljao milostinju. Zatim se udaljio nekoliko koraka i spustio dlakavo čudovište na obližnji zidić.
-I pauk treba živjeti – rekao je kao za sebe.
Zatim je pokupio sitniš, vratio šešir na staro mjesto i opet utonuo u svoj nedodirljivi svijet. Kao da ona više nije bila tu.
Istog trena njezina su sjećanja dobila sasvim jasne obrise. Opet je bila djevojčica koju je njezin otac, prije no što je otišao u potragu za svojom srećom, spašavao od pauka. I pri tom objašnjavao, dobro se sjeća, kako i pauci moraju živjeti.
Osjetila je da se njezin neobjašnjivi strah lagano rasplinjuje. Gotovo vedro shvatila je da se s njim neko vrijeme neće morati boriti. Bit će tako sve dok prema njoj bude pružao ruku prosjak u kojem je, nakon tolikih godina, prepoznala svojega oca.


Eržebet Dorogi


Radi 32 godine kao učiteljica u O.Š. „Servo Mihalj“ u Mužlji, ( prigradsko naselje Zrenjanina). Kreativnim radom i izradom rukotvorina intenzivno se bavi već 25 godina. Bila je saradnik Zrenjaninskog “Fedra” i “Zepelin” radija, kao voditelj emisija o narodnom stvaralaštvu i tradiciji u Vojvodini. Sa učenicima уčestvuje u raznim humanitarnim akcijama, I sarađuje sa ustanovama za decu sa posebnim potrebama “Alternativa”. Vodila radionicu rukotvorina “Mali kreativci” u KUD “Petefi” u Zrenjaninu Vodi sekciju rukotvorina-deca od kukuruzovine izrađuju raznih predmeta, igračaka , baš onako kako su to njihove bake činile. “Smatram da je veoma važno u radu sa decom stvoriti pozitivno okruženje za razvijanje njihove kreativnosti. Mašta, bogatstvo ideja, slobodno izražavanje podstiču njihovo stvaralaštvo. Razvijanje motoričkih sposobnosti kroz rad sa raznim materijalima deluje stimulativno na opšti razvoj njihove ličnosti. Na ovaj način deca postaju slobodnija u izražavanju, lakše uče i postižu bolje rezultate.” Od 1994. godine učestvuje sa učenicima na Međunarodnoj izložbi ručnih radova i kolekcionarstva (MIRK), gde osvaju veliki broj nagrada u kategoriji rukotvorina od kukuruzovine U organizaciji UZRU-, povodom 20 godina stvaralaštva u radu sa kukuruzovinom,održala je tribinu I radionicu za učitelje: „Lepota tradicije u stvaralaštvu“. Svoje radove izlagala je na Međunarodnim izložbama u Mađarskoj, Italiji, Švajcarskoj. Za kompozicije od kukuruzovine, lutke, za tradicionalni mađarski vez, kolekciju ručnih radova u periodu od 1997-2009. Osvaja prva mesta.Posebno su drage dve Velemajstorske titule za višegodišnje stvaralaštvo, zlatna plaketa 2004. godine u Budimpešti na Međunarodnoj izložbi ručnih radova i kolekcionarstva I godine dob NIVO nagradu za višegodišnje stvaralaštvo i tradicionalne rukotvorine od kukuruzovine 2007..
doelli.weebly.com    www.facebook.com/Elinekreacije


Izrada predmeta za Haloween,face art i lutke od kukuruzovine


Гордана Фодог


Рођена 13. 10. 1973. у Руми
Дипломирала1995. године на Вишој школи за образовање васпитача и учитеља у Кикиндиа,а.2008. на Педагошком факултету у Сомбору,стекла звање професор разредне наставе.:
Ради у у ОШ”Доситеј Обрадовић “Ириг Подручно одељење Ривица
Већ 10 година води драмску секцију, а деца су приказала безброј драмских комада на школској ТВ, позоришним приредбама у матичној школи, гостовању у другим селима као и на сеоским манифестацијама које се одржавају поводом: 8. марта, Нове године, „Бостанијаде“, „Винијаде“, Дана школе, Дечије недеље..
Луткарством се бави неколико година и њене лутке оживеле су на многим позорницама.
Опробала се и Јапанској вештини савијања папира – оригамију..
Од ове школске године води и ритмичку секцију
Живи у Иригу.




Гордана Игић Стојановић


Рођена 15.03.1973.год. у Зрењанину. Oсновну школу завршила у Јарковцу, a Гимназију просветни смер и Педагошку академију у Вршцу. Учитељски факултет Врање завршишла у Нишу.
У ОШ „Стојан Љубић“- Косанчић у истуреном одељењу у Горњем Бријању, у комбинованом одељењу са четири разреда ради већ 15 година.
Од почетка радног стажа успешно води ритмичку, фолклорну, музичку, а последњих годину дана и драмску секцију.
На смотри драмских остварења, добила је награду за најбољу женску улогу. Наступали су и у Светосавском дому у Нишу, гостовали на НТВ-у у Нишу. Угледне часове радо држи и веома су посећени од стране колега и родитеља.
Као координатор драмске секције са тимом својих колега, учествовала је на Републичкој смотри сценског учитељског стваралаштва 2014. Коју је организовало УД-Лесковац. И музичка секција чији је координатор је на дечјем фестивалу у Вучју добио награду за најбољи сценски наступ.Међу првима у Јабланичком округу одржала је час путем интернета са“ Сајбер учитељем“.Исти час је презентован на Сабору учитеља у Београду ове године.




Ирена Бијелић


Живи у Сремским Карловцима и ради у ОШ ”23.октобар”. „Волим своју школу, јер ме свакодневно подсећа на безбрижно детињство и младог учитеља јединог међу многобројним учитељицама, мог учитеља Гризељ Славка.“Љубав према учитељској професији и деци неприметно јој је уградила тетка Ана и сама учитељица,која је као и све тетке овог света најбољи чувар тајни и многобројних несташлука. Воли да користи у свом раду нове идеје, методе, информационо –технолошка наставна средства.. Прати нова дешавања и трендове јер сматра да само тако може да допре до својих ђака.Снимила је с ученицима филмове : О Бранку Радичевићу https://www.youtube.com/watch?v=DEy4j4ZJRqY
https://www.youtube.com/watch?v=86jkCO4thMc
Игре некада
https://www.youtube.com/watch?v=gZpAghRVQK4
https://www.youtube.com/watch?v=ciL_urkLF7c
Води интерне семинаре везане за луткарство, и с ученицима припрема представе.
Луткарске представе на блогу
irenabijelic.blogspot.com
Награде на смотри луткарства „Наша срца заједно куцају“ Ветерник
И из народне традиције“Под истим небом нашег дома“
Пише поезију.

Ко сам ја?



Корачам улицама стрмим

док прашина с винограда

бераче зове.

Кардинал,портогизер и вранац

миришу ноћи ове.

Стрмим улицама журим

ка центру свога града

да угледам омиљену ми чесму

чесму Четири лава.

У ушима сремачко коло,

у глави свирају гајде,

мома са бине виче

хватај се у коло,хајде!

Волим свој вински Срем

и нарав сремачку волем,

брицу у грудима чувам

и љути кулен волем.



Ivan Šarčević


Rođen u Beogradu 1988. Završio master studije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu 2013. godine je učitelj u Škola za osnovno obrazovanje odraslih ŠOOO „Obrenovac“.
Piše poeziju, kratke priče i naučne članke u oblasti primene interneta u obrazovanju.
Do kraja 2015. će njegov originalni naučni rad biti objavljen u časopisu „Norma“ Pedagoškog fakulteta u Somboru .
Dobitnik je 6 nagrada za poeziju na međunarodnim festivalima, među kojima su Sedmi međunarodni festival poezije i kratke priče „Mihal Babinka“ i Četvrti međunarodni festival poezije i kratke priče „Pavle Popović“.
Kratke priče objavljuje u časopisu „Zvezdani Kolodvor“, kao i na web portalima specijalizovanim za kreativno stvaralaštvo.

Udaljeni svetovi



Otići odavde – u glavi se rodila ideja.
Moja sledeća stanica biće Papua Nova Gvineja.

Kofer na gotovs! Za put sam pečen,
Ali zbog čudnog saznanja ostadoh zatečen.

Posao iz snova – biću ono što jesam.
Sreći kraja nema, konačno znam gde sam.

Sve je to lepo, al’ ne lezi vraže!
Problem je u tome što i adresu traže.

Pročitah spisak – tu greške nema,
Sve zemlje na njemu, samo moje nema.

Obraćanje zvanično, sve u prvom licu
U formularu ne nalazim ni svoju ulicu!

Misli me peku, opet mi smeta
To što smo zemlja trećega sveta.

Светло на тамној раскрсници



„Ово је време кад се учи
слово по слово, реч по реч.
Седи, мали, ту је твој дом,
далеко су Истанбул и Беч…
Сад си, мали, ту на раскршћу.
Сви су паметни, сви шапућу.
Ти не веруј никоме на реч,
сваки корак сам мораш прећ’…”

Звучи ти познато? Једна од мојих омиљених песама у последње време. У крајњем случају, није ни важно да ли је некоме позната и да ли се некоме свиђа. Само да знаш, Истанбул и Беч нисам случајно поменуо. Не, ја сам жарко желео да видим те градове о којима сам толико слушао. Чуо сам да је тамо лепо. Много боље него овде где сам сад. Сам. Иначе, ову песму су ми певали на дан кад сам први пут ступио на дужност. Тад ми се није ни најмање свидела – ни речи, а ни мелодија, ништа. Међутим, како време пролази, ја се све више проналазим у њој. Смешно, зар не? Да не дужим више ову патетичну причу. Рећи ћу ти само разлог зашто сам желео да будем негде другде. Причали су ми други да ме тако нешто чека, али ја им нисам веровао. Шта ћеш, био сам млад и наиван. Нисам ни сад ништа бољи. Још увек се надам бољим данима. Док све ово причам, једна млада особа лепи жваку на мене, а нека друга млада особа сматра да је необично забавно пљувати по мени. Хмм, можда и јесте тако. Не бих знао да кажем.Свеједно, имам план. Није да ће то нешто много променити. Намеравам да им доскочим. Немој се питати КОМЕ. Можда онима који су ме направили, можда злој судбини, можда…

Занима те како ћу то урадити, наравно. Е, па замисли следеће… Недеља. Мрак је. Оно двоје младих људи које сам поменуо малопре су рођени брат и сестра. У једном тренутку приближава ми се један леп, наизглед врло скуп ауто. У њему је њихов рођак, познати бизнисмен. Он је преокупиран својим мислима о новим приликама за брзо богаћење, али је чак и он нашао времена да ми укаже поштовање и испљуне неку жваку на мене. Красна фамилија, зар не? Али тад ја ступам у акцију. Само један мали, нагли покрет и створићу хаос. Урадићу оно што иначе радим сваки дан. Само што ће то овај пут бити мало другачије. Проузроковаћу ланчани судар! У њему ће бити најмање 13 оваквих лепих и наизглед скупих аутомобила. То ће бити мој тренутак сатисфакције. Ха, ха, ха. Наравно, жртава неће бити. Тако зао никад не бих могао да будем. Још увек не схваташ зашто сам то урадио? Врло једноставно. То ти је као на позорници: ја сам редитељ, а моји глумци раде оно што им ја кажем. Након тог страшног судара, људи ће излазити из својих аутомобила и бесно викати једни на друге (ова сцена мора мало потрајати). У неком тренутку неко ће рећи име правог кривца: „Аман, људи! Ова глупа светиљка на ћошку је крива за ово!” Ах, неко ме се коначно сетио! Да имам лице вероватно би сад било озарено. Мада ми се ово „глупа светиљка” не допада нешто нарочито, не могу да се пожалим. Битно је да су ме поменули и да је мој редитељски деби славно окончан. Ускоро ће сва ова гужва на улици нестати. Ноћ ће бити дуга и хладна. Ја ћу се осећати још празније. Ваљда зато што неће бити живе душе у околини. Поноћ још није прошла. Још увек је недеља. Сад знаш шта те чека. Ако будеш могао, бежи одавде. Што се мене тиче, нема ту много шта да се каже више. Ту сам где сам, на тамној раскрсници. На углу код Жикине пекаре. Чујем да је и ове године лепо у Истанбулу. А Беч је још и ближи. За Глупу Светиљку која ће ме наследити.

Ивана Милошевић


Рођена 16.03.1989.године у Сомбору.
Завршила Средњу економску школу и Педагошки факултет у Сомбору, а мастер у Јагодини.
Живи и ради у Крагујевцу у ОШ „Милтуин и Драгиња Тодоровић“ (2 године радног стажа)
Тренутно радим у издвојеном одељењу у Илићеву и води први разред.
Много воли децу и рад са њима.
Била је асистент у огранку Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу
Пише песме и објављује их на свом блогу (iva89.blogspot.com)

U kostimu pobednika



Moja slabost
pred tobom
je najjača sila
na svetu.

Pred tobom
otvaram svoju paletu
najraznovtsnijih stradanja
i padanja u šarenilo.

Moja slabost se maskira
i oblači u haljine razne,
pa pleše, glumi i peva,
istrajno sneva
o svom uspehu…

Najsilnija sam pred tobom,
i nikada se nisam dokazivala
više,
niti sam ikada tiše jaukala,
dok sam prezadovoljna
pobeđivala svet.

Mazno se smešim,
dok u sebi tešim
ranjeno lane…
U kostimu pobednika…

Amplituda u ogledalu



U uskomešanom
električnom polju
moje irealne stvarnosti,
i napadu banalnosti
koja pobeđuje sve
posrnule i pobesnele sne,
koji se nameću,
tvoja veličina sjaja
pali ovaj prostor mali
u mom srcu
i širi se električno polje,
zauzimaš sve dimenzije
u organizmu,
čineći da se osećam bolje
kada te
kao slučajno dodirnem…

Ti si sva moja prostranost
i veličina
kojom me predstavljaju…

Ti pomeraš čestice moje
mašte,
plešeš sa njima

i tajnovito svima
oko nas
daješ do znanja,
da nije manja,
niti malo manja
i vrednija java
svakodnevnog sistema
i da nema ničega
što bi moglo zameniti nas…

Ali prečesto te nema
i ja tražim spas u tuđim osmesima…
Dok amplituda vere u meni skače
i ožalošćeno plače
iznad granica shvatanja
i prihvatanja činjenica,
koje mi se smeju iz ogledala….

Prevrtljivci na distanci



Izazivam te na moralni dvoboj,
da se borimo našim mudrim umovima,
oružjem koje oštre norme,
pa da vidimo ko je smeliji
i ko od nas dvoje zreliji.

Izazivam te na borbu pogledima,
ali ne sme biti čudno i neprijatno.
Ko bude očima ljubio,
taj je u borbi izgubio.

Pa da vidimo ko može koga
duže gledati
a pogledom se ne predati,
ništa ne odati,
sebe ne prodati.

Izazivam te na test izdržljivosti,
niti blizu, niti daleko,
tu na granici koja golica,
na kojoj pocrvene lica,
zbog koje jeza napada telo,
a čelo postaje znojavo i vrelo.

Izazivam te na moralni dvoboj,
u kojem želimo što duže gledati,
u kojem se želimo približiti,
a ništa ne odati
i sebe ne prodati.

Stani na scenu svakodnevnice,
odglumi pre mene
jer si možda zreliji,
ali tek ćemo videti
ko je glumac smeliji.

Јасмина С. Јанић


Рођена 05.09.1964., Шапцу Ради у ОШ“Мајур” Мајур Специјализирала на катедри за природно-математичке науке Универзитета у Новом Саду, из научне области разредне наставе математике и стекла стручни назив специјалиста дидактичко – методичких наука.Члан је Управног одбора Друштвa учитеља Шапца од 2009. школског друштво за чување и неговање народног предања Србије “Крчаг”од 2011. до данас Своје чланке објављује у часопису „ Проветни преглед“ („Педагошка пракса“ и „Креативна учионица“). Чланци су јој објављени у 6 каталогизованих и рецензираних зборника радова.Учествовала је у релевантним међународним истраживањима и пројектима1. Пројекат „Пружање унапређених услуга на локалном нивоу“, (DILS), 2009., координатор, писање истраживачких извештаја. 2. Greenwave Europe Project, Fibonnacci project, 2011., истраживач на терену, писање истраживачких извештаја ,,Зелени талас“ Аутор је и презентер, на 8. Вуковом педагошком сабору, Реализатор – радионичар ауторске радионице Васкршње искрице. Са ученицима учествовала на .Међународном Чивијашком карневалу Учествовала је и у популаризацији науке и унапређења знања деце града Шапца кроз примену IBSE метода (Летње школе науке Занимљиви свет око нас, Шабац, 2010.
Као и Летње школе науке 2. Школа је представљала сегмент европског пројекта Fibonacci-7 чији је циљ био научно описмењавање деце Србије, Шабац, 2011.
Уз њено менторство ученици су освајају награде на ликовним и литерарним конкуррсима.
Блог plesaciuvrbaku8.blogspot.com
Facebook страница www.facebook.com/jasmina.janic.1




Јелена Лазић


Рођена 21.08.1973.год. у Крагујевцу.Основну школу завршила у Доњој Шаторњи , а Вишу васпитачку школу и Учитељски факултет у Ужицу ОШ“Саво Јовановић Сирогојно“ –. У ОШ“ Живко Томић“ ради као учитељ у комбинованом и издвојеном и одељењу школе.
Као члан Иницијативног одбора започела је процес формирања и оснаживања Друштва учитеља Тополе. Од 2013. је за председник Друштва.. Организатор је и реализатор стручних скупова, сарађује са локалном заједницом, организује и реализује ликовне и литерарне конкурсе за ученике, организује креативне радионице .
.Активан је члан Скупштине Савеза учитеља Републике Србије. Бави се осликавањем употребних и украсних предмета од стакла, дрвета али и предмета из природе – тикви, трудећи се да оргиналним мотивима прикаже богатство и лепоту традиционалног шумадијског села и Србије..
Октобра 2011. године основала је предузетничку радњу Уметничку радионицу Етно Ј.Л.арт. са седиштем у Страгарима.. производи УР „Етно Ј.Л. АРТ“ имају сертификат„Производи уметничког заната
Аутор је и реализатор радионице“Сазнај, упамти и сачувај“, Зимски сусрети учитељаСрбије“ Зрењанин и Ниш
Добитник је великог проја признања код нас и у иностранству.
Аутор блога ЕТНО СУВЕНИРИ




Јелена Мандић


Јелена Мандић рођена Обрадовић 07.12.1973 у у Зрењанину.
Основну школу завршила у Банатском Карађорђеву, средњу у Зрењанинској гимназији,
Педагошка академију Кикинди, а Учитељски факултет у Сомбору.
Живи и ради у ОШ“Никола Тесла“ у Банатском Карађорђеву.
Удата, мајка двоје деце. Декупажом се бави четири године.
Сматра да је свака учионица једно мало царство у којем заједно владају учитељ и ученици. Придаје велики значај уређењу учионице.
. Примењује нове идеје и савремену информациону технологију..
Води драмско-луткарску секцију и учествује на приредбама различитог карактера. На многобројним такмичењима, литерарним и ликовним конкурсима , њени ученици су имали запажене резултате. До сада је одржала велики број јавних угледних часова.
. Осмислила је и направила различите предмете, а међу њима, омиљени су јој сатови и флаше са мотивима везаним за њено родно село- Банатско Карађорђево.
„Уживам стварајући на тај начин. Осећај задовољства посебно ме испуњава када од старог направим ново, или када од новог настаје нешто сасвим необично и јединствено. Сваки рад је уникат и има посебну вредност за мене. У њега је уткан део мојих идеја и како сам негде прочитала, део душе оног ко ствара. Са сигурношћу могу да потврдим да је таква констатација тачна.“




Ksenija Aleksić


Gimnaziju- smer: kulturno- umjetnički završila u Otočcu,R.Hrvatska- 1988.
Pedagošku akademiju u Kruševcu,a na Univerzitetu u Nišu ,Učiteljski fakultet-Vranje.
Radi kao profesor razredne nastave u OŠ “ Vladislav Savić Jan”u Parunovcu.
Na Republičkoj smotri scenskog stvaralaštva 2014. , osvojila 3. mesto za izradu najboljeg video klipa na temu „ Pričam ti priču“, a ove godine dobila je pohvalu od svoje škole, za postignute rezultate u obrazovno –vaspitnom procesu.
Radila kao novinar saradnik za kruševački nedeljnik „Grad“
Piše pesme i kratke priče, a 2011. godine izdala je i svoju prvu zbirku pesama
“ Da li sanjam?- izdavač: “art klub” Kruševac i sajt “poezijascg”
Piše i objavljuje svoje pesme na sajtu:
poezijascg.com
Živi u Kruševcu.

Tragovi budućnosti



Verovati u ljude,
pa i u sebe samu,
biti moćan ili blag životu,
poklanjati crne misli prošlosti.
Da li se može… ili hoće
prkositi sudbini i budućnosti?

Poodvojene ličnosti
prepustiti crnoj magiji,
dodirivajući, kako usput, zidove pakla
– života – linču smrti…
Daleko od svih
u danju crnjem od najcrnje noći,
kao putnik bez povratka,
da li ću se ikada vratiti moći?

Na putu blato… kaljuža…
ostaci lešine od psa.
Smrad života ili smrti
vonja žilama tuđih saputnika.
Mračni prizori paraju okna
brišući i poslednje tragove sunca.

Sumrak života carstvo je smrti.
Poput divlji horda
rušiti barijere i zidove budućnosti,
za sobom ostavljajući krv i paljevine…
Preko mrtvih i starih kostura,
poput slepca teturati do,
možda,
nekog boljeg jutra.

I ništa…i ničeg…
….neće više biti.
Pepeo i prah nad smrti –
deo je svega onog čega nema…
Carstvo mrtvih i zadah smrti-
– jedini tragovi budućnosti!

Da li sanjam…



Budna dočekujem osvit nove zore

Uz rujno vino, sveće i gitare.

Muzikom pokušavam oterati duhove u meni

Probuditi neke nove pokušaje!

Da li u snu sanjam

Ili na javi tražim utehu u boli,

Ni sama sebi ne verujem

Da i posle svega još uvek volim!

Tiho su šaputale reči duboko u meni,

Tražile su oproštaj od svega što postoji.

Daleko od svih, i od sebe same,

Bežim…

… nestajem u praskozorje!

Epitaf zemlji



Promiču vjetrovi duž doline umorne,
tek vrhove listi dotiču daškom.
Tiho … i još tiše,Gacka žubori,
kroz vrleti gorde svojim umirujućim dahom.

Nad dolinom ponosno diže se čelo,
usnulog starca zelenih proplanaka.
Visoko, gore….pod nebeskim svodom,
modar se odsjaj utisnuo podno oblaka.

Kućice male, tek poneko čedo,
staračka ognjišta zjape prazna.
Tišinu para zvižduk sa Zavižnja,
Velebit se nad Jadranom nadvija….

Kap po kap….priroda glasno jeca,
i još jači čuje se udaraca bat.
Rezak zvuk para nebo nad Gackom
u daljini otkucava usahli sat!

Zatvorih oči.
Oslušnuh daljinu koja me budi,
do mene dopire miris davno pokošenog sijena.
Poznat govor-…izgubljeni ljudi….

Pišem poslijednji epitaf zemlji koja me stvori,
Suncu pod kojim se prostre zelenilo Velebitskih proplanaka.
Pišem, a prsti sami riječi u nisku nižu…
Spomen sjećanja na ponosno gaženu Liku!

Ленче Китанова


Рођена 1964 године. Завршила Филолошки факултет, група-македонски језик и књижевност. Ради као наставница македонског језика у сеоској основној школи. Како индивидулано, тако и са својим ученицима постигла је високе резултате.
Води и литерарну и драмску секцији у школи. Добитници су великоког броја националних и интернационалних награда у Италији, Русији, Србији…
Због њихових активности, били су позвани на пријем код председника Репѕблике Македоније, Ѓорѓе Иванов. Драмска секција је такође активна и веома успешна. Ленче пише драмске текстове, које ученици изводе. Са драмом ,,Св. Трипун у Лозову” oсвојили су сертификат и захвалницу у Русији, а за драму ,,Црно-бели свет” добила је захвалницу као режисер и аутор на једном националном такмичењу. Освојила је преко 43 награда, захвалница и признања, а на Дан учитеља добила је награду за најбољег наставника у Македонији.
. Неговањем писане речи, бави се веома дуго, јер јој то професија омогућава . Труди се да своја знања и искуства пренесе својим ученицима.
Написала је велики број прича и песама, али их није још самостално објавила.
У фиоци стоји материјал за две збирке поезије , ту је и једна збирка прича, и материјал за три романа.. Ленче је оптимиста
Обећала је себи, да ће их ускоро објавити

Слики од детското одделение



Ги гледаше децата во просторијата сите беа замислени,тажни и несреќни. Дојде болничарот и рече: кое е детето за операција? -Јас молчев, сакав да го сокријам но, сестрата рече: -Еве, ова малото. Ајде малечок кажи како се викаш? Колку години имаш? Тоа, милото само гледаше и молчеше, сакаш да јаде лепче. Ајде малечок треба да одиме! Детето ја смени бојата на лицето. Како да разбра каде ќе оди. Мамо! Те сакам! Те сакам мамо…. Стоев, гледав, а сепак ништо не видов. Пред мене одеше болничарот, јас трчав со сета сила, иако ја немав многу. Видов како го внесе во големата врата. Застанав пред неа. Строгиот глас на лекарот рече: -Нема тука чекање! Јас само липав, плачев се гушев во солзи. Во ушите ми суеше гласот кој ме довикува: Мамо дојди, мамо дојди! Се вратив во собата. Жените ме гледаа, јас плачев. Тогаш застана една млада жена на која брчките на лицето и беа многу. Не плачи,не е тешка таа операција, прстот на рачето брзо ќе заздрави. Почна и она да плаче. Има многу потешки судбини овде и пострашно од вашето или нашиот народ што често тврди „има од црно уште поцрно“. Го гледаш ли она дете во аголот до прозорецот? Уплаканото око го упатив до аголот „жива статуа“, нозете му беа облечени во гипсени чизми до над колената. Детенцето немо гледаше. Го забележав одвреме навреме го земаше шишето со водичка и преку цуцла ја пиеше водата. Еве веќе три години сѐ е вака, не може да оди, само се влече низ собата. Жената подзастана, воздивна длабоко и рече: Не може и да зборува.Каква мајка сум јас, треба ли да живеам и да го гледам ова? Понекогаш чусвствувам како со погледот ме моли да и помогнам. Како? Прашање безброј пати го поставувам, а одговор никогаш не наоѓам.Таа само седи и молчи како да престана и болките да ги чувствува.

Три операции во една година. Зошто живеам јас кога имам болна рожба, каде со неа? Кој да и помогне? За миг се пренесов на мојата рожба. Како ли му е сега? Незнаев што да мислам и правам. Плачевме заедно со другата мајка. Една жена со долга плетенка го облекуваше своето дете и плачеше. Гласно рече: Сѐ има меѓу луѓето. Моето дете утре има роденден, полни две години а ние овде ќе го славиме и тоа на операционата маса. Зглобот на десната нога му е изместен. И покуса е од левата. Лекарите не се сигурни дека можат нешто да изменат на подобро. Како ми е на мене? Не знаев што да речам. Само гледав жени пред мене, расплакани растроени и псхички убиени. Испреплетени човечки судбини. Секоја од нас се сожалуваше себеси и другите. Преку стаклата на овие простории се гледаа дечиња седнати во малите креветчиња а до нив замислени или уплакани мајки. Детето врзано за креветчето со завој на ногата со голем тег. Сакаше да му го одврзе мајка му, а таа го моли: Издржи уште малку, мораш. Што уште не видов. Болничарот донесе дете со гипс на нозете кои беа раширени и поврзани со шипка. Видов! Што видов? Видов страшни глетки болни и тешки вистини. Душата која беше полна со тага и уште ја дополнив. Немав сила ни да гледам ни да зборувам. Ми се вртеше сѐ околу мене. Се плашев од сето ова што го гледам. Зарем овие мали дечиња кои се на прагот од својот живот вака да живеат? Овие невини детски души. Зарем и ова е некој живот? Дали го носат моето дете, дали завршиле маките. Гледав оддолу како го носи болничарот во рацете а по него таткото, сестричката и дада Мире. Зборуваше нешто нејасно, очите му беа полуотворени, лицето му беше бледо и беше облечен во женска детска спаваќа. Тоа беше мојот син. Неможев ништо да речам. Стоев до креветчето и го гледав. Здивот ми го снема. Срцето позабрзано чукаше, ми се вртеше сѐ околу мене, солзите ме гушеа. Рачето му беше завиткано во завој, а на него се гледаа црвени капки крв. Медицинската сестра му го врза рачето за шипката од креветчето. Бев како лист на гранка кој во секој момент може да падне. Тој спиеше. Го чекав моментот кога ќе се разбуди.

На вратата се појави брадест човек. Се упати кон аголот, кај детето. Зборуваше многу гласно на мајката. -Како е, што рекоа лекарите, ќе прооди ли? Жената тивко зборуваше и плачеше. – Не!Нема никогаш да прооди! Човекот повторно го повиши гласот: -Ти реков ако не прооди не треба да си доваѓате дома, не ми треба инвалиди во мојата куќа. Каде сакате одете, веќе не сакам да ве видам и двете. Па Зоране нели Маја е плод на нашата „голема“ љубов? Сепак таа е наше дете, мое и твое, треба да ја сакаме и чуваме онаква каква што е, ние сме и родители! Жената ова многу гласно го изговори. Настана тишина. Тој, Зоран само се сврте, се насмема подмолно и рече: Големата љубов била и поминала, отсега секој со својата среќа, брзајќи кон излезната врата. Мајката легна во креветчето со Маја и долго плачеше. Гласчето на оперираното дете ме побара. Мамо, мамо, мене ме боцкаа, ме боли рачето. Го гушнав силно! – Добро сине, ќе помине, сега ќе можеш слободно да си играш, ќе можеш играчките да си ги држиш и во тоа раче. Ајде да си играме, детето побрза, го викаше детството и играта. Почна сокче да пие, изеде цела една „ресана“. Ќе оздрави ова ми беше потврда. Треба овде да останеме уште неколку дена да видиме како ќе му закрепнува прстето. Се раздени новиот ден. Сите во болницата се надевавме на подобро. Но, не и мајката на Маја. Тие треба да си одат дома. Но, каде? Таткото на Маја не ги сакаше. Таа се подготви. Ги стави алиштата на Маја во големата торба и ја стави торбата на рамо. Маја ја зеде во рацете, затоа што таа никогаш нема да оди. Се поздравија со сите. Сите плачевме. Нивниот патоказ не постоеше каде да одат и каде да пристигнат. Мора да се врати кај родителите на село, нема каде да оди, затоа што таа е мајка и треба заедно со своето дете да пати, а Зоран,таткото,да живее! По една недела и ние си излеговме од болница. Синчето мое беше добро, рачето му заздравуваше. Јас сега бев болна од она што го видов. Навистина трагедии, лоши судбини стравотии, болки и белези во душата до крајот на животот и на оние што ова го виделе, доживеале и на оние што сиот живот ќе бидат она најстрашното, инвалиди!

Љиљана Андрић


Живи у Мачкату, живописном селу које се налази на пола пута између Ужица и Златибора и професор je разредне наставе. Ради у ОШ „Миливоје Боровић“у Мачкату. Тренутно је распоређена на радном месту учитеља у продуженом боравку ИО Шљивовица.
Пише песме, едукативнивног садржаја.. Ученици лако уче стихове, кроз њих усвајају и наставне садржаје. Такође, пише загонетне питалице у стиху и користи их у настави.
Своје радове представља на смотрама учитељског стваралаштва.




Љиљана Вукојевић


Рођена 11.05.1965. у Смедеревској Паланци.
Ради у једној од најстаријих школа у Србији (1820.) у Старом Селу.
Често држи огледне часове које снима и локална Телевизија.
За потребе часа Народне традиције, снимила је са својим ученицима филм „ Усељење у нову кућу“.www.youtube.com/watch?v=qiBqdaX_swg
www.youtube.com/watch?v=172Y4XpsEsI
Своју породичну кућу опремила је експонатима и претворила у етно кућу. Ту су разна брда за ткање, бардаци,везови, софра, троношци, наћве за хлеб чутурица за воду…
Њени ученици освајају бројне награде на Добитник је многобројних похвала и признања Савеза учитеља Србије.награде „Најдражи учитељ“ Сабора радника у образовању- Велика Плана,
Слика и бави се уметничком фотографијом.
Глуми .трејлер из представе Б. Нушића „ Свет“facebook.com/SD-produkcija-1634033093512087
www.youtube.com/watch?v=Pqb65w0LosY
Пише поезију-написала преко 1000 песама, али још увек није успела да објави своју прву књигу.Организује књижевне сусрете. Као гост-песник чита своју поезију на „ Витезовом пролећу“
www.youtube.com/watch?v=kGBhpQJfImw

Баштован душе моје



Ходам, тихујем,
о блаженству снујем,
Сунце моје мало,
срце процветало.

Баштован душе моје
заштиту ми прави,
чува топло срце,
свако зло поправи.

Дечијим сновима
препреке се руше,
душу златом полива,
баштован моје душе.

Опсенари



Ту, на петој страни
живе опсенари,
то су људи мали
злобом опхрвани.

Напредују тако,
газећи полако,
све вредно и чедно,
играјући бедно.

Опсенари живе
да друге задиве,
њима почаст фали,
у души су мали.

Сва земаљска блага
њихова су снага,
не стиде се Бога,
ни рођеног свога.

Два живота



Нова ми се мисао
сад у глави мота,
човек који пише
има два живота.

Сваки је посебан,
диван, изванредан,
ал´ живот без пера
није тако вредан.

Судбина свих има
колико и рима,
а песма је мила
коју срце прима.

Нова ми се мисао
сад у глави мота,
човек који пише
има два живота.

Луција Тасић


Рођена 1967. у Руми . Основну школу завршила у Платичеву, Усмерено образовање у Руми, Педагошку академију у Шапцу, Учитељски факултет у Сомбору. Живи у Ваљеву. Удата је и мајка једног детета. . Ради у ОШ“Драгољуб Илић“ у селу Драчић. Бави се иновацијама у настави.Аутор је програма стручног усавршавања Интеграција, корелација, занимација-интегративна настава. Бројне стручне радове објавила је у часопису Образовна технологија. Стални је сарадник Просветног прегледа у коме је објавила око 50 радова на странама Педагошка пракса и Креативна учионица. Аутор је блогова: Учећи друге учимо се и ми (lucijatasic.blogspot.rs) Интеграција, корелација занимација (kreativniucitelj.blogspot.rs) и сајта Креативни учитељ (kreativniucitelj.hostzi.com). Пише драмске текстове и песме за децу. Објављује у часописима за децу “Ђачко доба“ и “Забавник ђачког доба“ и књижевним новинама “Свитак. “ Драмски текстови су јој објављени у“ Просветном прегледу“ као део, а неколико се налази и у бази драмских текстова Издавачке куће Klett. Део текстова налази се и на блогу Учећи друге учимо се и ми (lucijatasic.blogspot.rs). Припрема луткарске и драмске представе са својим ученицима. Добитник је више награда на Фестивалу луткарства основних школа. У Лесковцу је на Међународној смотри сценског учитељског стваралаштва 2015. добила је награду за најбољи ауторски драмски текст „Трнова ружица најлепша бајка у стиху“. До сада је објавила три књиге за децу: “Лутка из ђачког кутка“ (2009. и 2015), “Испод неба деци треба’’ (2011), “Срећа је у теби“ (2012). Написала је монографију школе “Наша школа Драгољуб Илић Драчић 1903-2013“ (2013). Добитник је награде Најбољи едукатори Србије (2014).




мр Марија Бастић


Рођена је 23. фебруара 1981. године у Београду, где је и завршила Средњу медицинску школу, Учитељски факултет и постдипломске магистарке студије.
Запослена је као професор разредне наставе у ОШ „Јанко Веселиновић“ у Београду од 2005. године.
Објавила је стручне чланке у „Просветном прегледу“ и „Образовној технологији.
Аутор и организатор еколошког пројекта „Трешн-фешн“, 2015.
Организовала школског јесењег карневала „Шеширијада“. и пролећног „Буђење пролећа“, као и радионице о толеранцији за часопис „Мама“,
Учествовала са децом у емисији „Пеђолино кидс плус“,
Аутор и организатор пројекта „Јанково позориштанце“, 2015.
Учествовала са ђацима на Изложби групног рада на 48. дечијем октобарском салону у Музеју примењене уметности, 2013.
Успешно учествовала на општинском такмичењу „Најлепши мали илустровани буквар“- Центар за културу и спорт Шумице, 2012.и спровођењу међународног пројекта „Покрени бајс“, подржаног од Министарства просвете Ирске, 2015.
На 25. фестивалу Позоришних игара деце Београда са представом „Црвенкапа и збуњени вук“, 2010. Њена позоришна трупа освојила је друго место.
У раду са децом практикује „игролику наставу“ трудећи се да њихово свакодневно учење претвори у дивно искуство које промовише другарство, заједнички рад и међусобно поштовање. Део поменуте иницијативе представљају и поучне приче о животињском свету које се налазе у књизи „Весела дружина“, Витез 2014. године. коју је презентовала 2015. на „Витезовом пролећу“

Породица Жирафић



Лица:Приповедач,Лутке:Мама Жана,Тата Жиле,Младунче Жика,Леопард
Први део
(Просторија у којој живи породица Жирафић коју чине четири жирафе. Мама Жана седи за кухињским столом, тата Жиле гледа телевизију, а младунче Жика се игра са својим репом. Приповедач прилази сцени, посматра животиње и окреће се према публици.)

Приповедач: Драга децо, да ли сте спремни да се упустите у невероватну причу о једној необичној породици жирафа? Да, да…добро сте чули… жирафе… Мама Жана, тата Жиле и син Жика чине породицу Жирафић. Жана је права домаћица и обавља све кућне послове. Као и свака мама, води рачуна да њени укућани буду срећни и задовољни. (Док говори, приповедач ставља наочаре за вид, прилази свакој лутки и проучава је погледом. Као да ни сам не верује шта види.) -Тата Жиле је афрички полицајац. Негов посао је да у савани одржава ред и мир. Строг, али праведан, Жиле је стекао поштовање целог животињској света који живи у њиховој савани.А, Жика?Ох.. Жика је прича за себе… Жика је несташно младунче које стално упада у неприлике. Доброћудан, али наиван често по наговору другара, изводи несташлуке. Тата Жиле је због Жикиних несташлука веома љут. И Жанаје забринута због немирног сина, али дубоко у себи верује да ће се Жика смирити и опаметити чимодрасте… али… слушајте остатак приче….
( Приповедач скида наочаре, покаже руком према сцени и одлази.)

Младунче Жика: (тужним гласом се обраћа мами) Мамице, опет су ме другари исмевали када су ме видели како пијем воду… А када сам брстио лист мимозе, смејали су се сатима…

Mама Жана: Сине мој, ми жирафе смо високе животиње и да би пили воду морамо да смо добре акробате. Ту акробацију изводимо тако што раширимо предње ноге, савијемо их у коленима и на тај начин пијемо воду. Не знам шта је ту тако необично и смешно? ( Жика се окреће према тати који чита новине.)(Кратак музички мотив.)

Приповедач: Док је тата Жирафић седео у својој удобној фотељи и читао новине, Жика се играо са својим репом у дневној соби. Одједном, на полеђини новина је угледао чланак на коме је писало – Позивају се сви сисари из саване на престижно такмичење „Најдужи реп“. Животиња која освоји прво место добија титулу „Дугорепи“ и постаје почасни житељ саване.- И…шта мислите, шта је Жики пало на памет? ( Приповедач се окреће према сцени и посматра.)

Младунче Жика: Татице, ја хоћу да се пријавим на такмичење „Најдужи реп“…

Тата Жиле: Ох, драги мој сине…какве глупости теби неће пасти на памет? Боље би ти било да узмеш књигу у руке и да учиш…

Младунче Жика: Али, татице…ти си увек говорио да жирафе имају најдужи реп од свих копнених сисара… Ја мислим да бих победио… молим те…

Тата Жиле: Дечаче, не знам да ли си ме добро чуо? То такмичење и сва слична њему су губљење времена… Своју енергију усмери на паметније ствари… Мој одговор је НЕ.

Приповедач: Познавајући свог строгог оца, знао је да нема сврхе даље инсистирати, а мама Жана ће се сигурно сложити са њим. Ипак, Жика није хтео да одустане од свог плана…И знате ли шта је одлучио?

Младунче Жика: Побећи ћу… то ћу урадити… (Кратак музички мотив.)

Приповедач: Жирафе су животиње које мало спавају, највише два сата дневно. Зато се младунче Жика спаковао и чекао повољан тренутак када ће кренути на пут у прашуму, где се такмичење одржавало…Није ни слутио шта га тамо све чека….

Други део
(Прашума.Све је мрачно. Док се пробија кроз шуму, Жику прати леопард.)
Младунче Жика: О, не… шта сада да радим… да је мој татица ту…

Леопард: Грррр, жирафице… Постаћеш мој укусан плен! Можеш да бежиш, али обоје врло добро знамо да се жирафе брзо уморе…Тако, драги мој, немаш баш пуно времена…

Младунче Жика: Да сам барем послушао родитеље… сада не бих упао у овакву неприлику… (Уморивши се, застао је. На сцени се појављује тата Жиле. Чују се ударци копита. Приближава се леопарду.)

Тата Жиле: Упозоравам те, ако не одустанеш од напада на нејако младунче, мог сина, нећу имати милости! Пружам ти шансу да у миру одеш!
(Нeоклевајући, леопард се окреће и нестаје у тами… Жиле чврсто загрли оца. Тело му се тресе од страха.) (Кратак музички мотив.) ( Приповедач прилази сцени узима лутке и обраћа се деци.)

Приповедач: Мали Жика је обећао да више никада неће бежати од куће, да ће све причати родитељима и са њима се договарати. И тата Жиле је научио своју лекцију… Схватио да мора имати поверења у свог сина. Од сада ће више времена проводити заједно и све проблеме заједнички решавати.
ЗАВЕСА

Марина Цветковић


Рођена 28.05.1965. у Нишу.Ради у ОШ „Стефан Немања“ Ниш, 1996.
Иноватор у настави. Заговорник је драмског образовања и употребе информационо комуникационе технологије.
Аутор је и коаутор:
1. „Ја ћу крила да ти дам-ти полети сам“
Драмске игре, прикази и приредбе у млађим разредима основне школе;
2.Пројектно учење:“ Константин Велики-уписана легенда хришћанства“ uciteljmin.in.rs.
3.“Цар Константин Велики“- Зборник материјала Бугарско-српска мрежа иновативног образовања
4.“ Надежда Петровић-сликарка и добровољна болничарка српске војске“
5.“Вода“ Зборник материјала Бугарско-српска мрежа иновативног образовања, ИПА Програм прекограничне сарадње (BISIT.NET.EU), Видин, Бугарска, 2014.година……….
Уручен јој је велики број плакета, повеља, захвалница, сертификата и диплома за постигнуте резултате у образовно-васпитном раду (Учитељско друштво Ниш, Општина Нишка Бања; Културно-просветна заједница Ниш; Нишки културни центар; Дечји културни центар; Музички центар Ниш; Народна библиотека Стеван Сремац Ниш; Витез-часопис за децу; Међународна организација здравствених радника; Институт за јавно здравље Ниш; Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд; Скупштина града Ниша, Министарство образовања и науке Републике Бугарске). Њени ученика постижу изузетне резултате на такмичењима рецитатора као и на ликовним, литерарним и математичким окружним и међународним такмичењима. Учествује, организује и аутор приредби поводом књижевних вечери, скупова, скупштина, на нивоу града Ниша…




Милан Филиповац


Рођен 20.01.1982. у Бајиној Башти.
Ради у ОШ “Стеван Дукић“ у Београду. Као професор разредне наставе
Члан је и креатор тима за школско развојно планирање, инклузивно образовање , Помоћник администратора сајта школе www.osstevandukic.com , администратор ФБ стране школе ОS Stevan Dukic.
Креатор је и администар базе материјала за учитеље, (uciteljiosstevandukic@hotmail.com), као и сарадник у школском часопису „Крила“. Води лични блог „Učitelj Milan“ твитер „Učko82“, ФБ страну „Učitelj Milan“, фејсбук групу „Učko“ која броји око 600 чланова.
Реализује већ трећу годину лични пројекат за децу предшколског узраста „Нек све игри буде слично“у циљу повећања броја школске деце.
Учествовао је у пројекту „НеМогући Дизајн“ Центра за промоцију науке у сарадњи са лабораторијом ”3D Импулс” Краљево, 2014.
и пројекта Тепих Сјерпинског, 2014/2015.“Sierpinski Carpet Project“.
Уз његову подршку и помоћ ученици су освојили следеће награде: на градском такмичењу дечије карикатуре „Мали Пјер“- друго место 2014. ликовном конкурсу „Моја пијаца“, прво место „Прљаво или чисто – није исто!“2014. „Птице“ – друго место .
Припремао је ученике за учешће у квизу „Шта знаш о Црвеном крсту и добровољном давалаштву крви“ који Црвени крст ГО Палилула, Београд,.
Додељена му је диплома за најбољу збирку литерарних радова приспелих на међународном конкурсу „Светосавље и наше доба.


Нек све игри буде слично - радионица

Тема радионице била је природа, а задатак постављен за предшколце био је да је „обуку“, дизајнирају и креирају, да се поиграју и оживе је. Тридесетак предшколаца који су посетили ову радионицу радили су предано свој задатак.

Четири групе малишана, „бацили“ су се на посао, а како је све на крају испало, показују фотографије.

Миланка Берковић


Миланка Берковић, рођ. Јузбашић, ради у Основној школи “Филип Вишњић“ у Београду. Пише приче, белетристичка штива, обавезне и необавезне уџбенике за ниже разреде основне школе, креира сликовнице и приручнике и израђује дидактичке игре. Аутор је, коаутор, рецензент, лектор, коректор и евалуатор више уџбеника. коаутор:Уџбенички комплет за други разред за српскиwww.bigzskolstvo.rs Латица по латица – латиница, уџбеник за други разред основне школе.)eduka.rs Контролне вежбе са решењима прилагођене образовним стандардима, за четврти разред основне школе www.eduka.rs “Деца пишу срцем“ – вежбанка за лепо писање www.eduka.rs “Абецеда природе“ – радна свеска за учење латинице www.pcelica.rs ‘Моја прва лектира“ и радна свеска –школе www.naos.rs “Приче испод старог храста“ издату на енглеском језику у Бриселу.www.aquillrelle.com Коаутор је са колегом из Румуније за Буквар за дијаспору. Израђује дидактичке друштвене игре, дизајнира и припрема различите едукативне часописе и рекламне садржаје.www.osvisnjic.znanje.info Издала je збирку песама чланова песничке радионице “Млади песници“ www.osvisnjic.znanje.info, “Зрнца песништва“ и е-књигу “Земља маште“ у сарадњи са уредницом портала Златна дјеца www.zlatnadjeca.com(Хрватска). Неколико песама чланова песничке радионице су преведене на енглески језик и издате су у збирци песама “Aquillrelle Children book to, poetry“ (www.aquillrelle.com ). Организује радионице у Стационару на Карабурми (Дом за старе) Сарађује са дечјим часописима “Ђачко доба“ и “Невен“. Организује песничке сусрете,књижевне вечери….). Предложена је од стране директорке школе за Најбољег едукатора Србије у јуну 2015.

Јована и Алекса



Деда Бане је седео испред куће на столици за љуљање. Остарио је у шуми, пронашао је сваку њену стазу, открио је или направио скровишта њеним становницима, који су навикли на његов корак и глас. Смех Јоване и Алексе га је прекинуо у размишљању и лутању по протеклим годинама. Играли су се са ланетом које често долази код њих. Деда их је поносно посматрао. Покушавали су да доведу лане до сена у јаслама. – Децо, уплашен је – довикнуо им је деда – Ви сте његови спасиоци, али он ипак има страх од људи. – Јована, дођи – позвао ју је Алекса и кренуо према деди. – Пустимо га да сам дође до јасала! Седели су поред деде на дрвеним степеницама. Посматрали су лане које је јело сочно сено. На позив мајке, погледало их је, као да се опрашта, и нестало у густом жбуњу. – Вратиће се он… – размишљао је деда наглас. Кренули су у радну шењу шумом. Проверавали су има ли сена у свим јаслама и је нека породица добила новог члана. Посебну пажњу су обраћали на клпоке за животиње, које врло често постави човек. Јована није могла да сакрије своју тугу. Она и Алекса ће ускоро у град код својих родитеља. – Деда, да ли ми можемо дуже да останемо са тобом? – изустила је помало несигурно. – То би било лепо! – одмах је додао Алекса, знајући шта мучи његову сестру, јер и њему се није одлазило од деде и шуме. – Мени би добро дошла ваша помоћ и друштво, али…

– Али? – бојажљиво су упитали обоје. – Али… морате у школу – саопштио је одлучно деда, тешка срца. – Сви ћемо овде да вас чекамо до распуста. Јована и Алекса су сели на пањ поред старог храста. Гледали су око себе, знајући да их ускоро чека растанак са прелепом природом. Деди је такође било тешко. Навикао се на њих и пријало му је друштво унучића. Била су то добро васпитана, послушна и вредна деца. Сео је поред њих и саветовао их: – Ви имате обавезу да идете у школу, као и ја да чувам шуму – почео је деда да објашњава нимало једноставну новонасталу ситуацију. – У праву си, деда – рекао је Алекса после дужег размишљања – Сви имају своје обавезе. И животиње имају обавезе! – Да иду у школу? – упитала је помало иронично Јована, свесна да су у праву. – Не, него да сакупљају храну, праве скровишта…- почео је стрпљиво да објашњава Алекса. – Децо! Брзо ће да прођу дани до распуста. Чекаће вас ваши пријатељи. Обоје су загрлили деду. Наставили су шетњу у тишини, свако са својим мислима. Уживали су још пар дана у мирису шуме, њеним звуковима, тамним местима које су вешто избегавали и непрегледној лепоти, која је многима пружила уточиште.


Миомир Дејановић


Рођен је у Врању 7. 4. 1967. године. Ради као учитељ у ОШ „СветозарМарковић“. Црта стрипове, илустрације и примењује их као наставна средства. Инструктор је активног учења и аутор акредитованог програма „Игра као мотивација и метода учења“. Сегменти угледног часа Придеви и врсте придева
www.youtube.com/watch?v=tb0Yah34224
Написао је сценарио за кратак инклузивни филм „Ми мислимо срцем“Главни актери филма су његови ђаци.
www.youtube.com/watch?v=3x_DZfxColg
Активно учествује у уређивању ђачких листова.
Свира гитару и љубав према музици инспирисала га је да напише збирку рок поезије „Слепа раскршћа.
Пише и за децу његова друга збирка носи назив „ и Дохватићу звезду – песме за децу и о деци.
www.youtube.com/watch?v=Krd709E9cYQ
www.youtube.com/watch?v=k1svQN6uT5k
Трећа збирка стихова носи наслов“ Ватролов“
www.youtube.com/watch?v=c_iYdWbePiM
www.youtube.com/watch?v=iwYCiIhtuZg




Nada Kljajić


Rođena je 1969. Radi u OŠ „D. Obradović“ Opovo, IO „O. Petrov“ u Barndi 18.godina na mestu učitelja (profesora razredne nastave).
Udata i ima dvoje odrasle dece sina Dušana (1993.) i kćer Teodoru (1997.).
Piše , slika, radi ručne radove, rekreativno se bavi folklorom i salsom
Slikanjem se javno bavi od 1998. a pisanjem od 2004. godine.
Do sada je učestvovala na brojnim kolektivnim i samostalnim likovnim izložbama.
Bila član Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini od 2002. do 2011. godine. Objavila je sedam knijga. Tri za odrasle i četiri za decu. Osvojila je 2. nagradu Dositejevo pero“ za dečiju knjigu „Pisma Andriji“ od najmasovnijeg dečijeg žirija u Evropi 2013. godini.
Učestvuje na brojnim književnim i pesničkim večerima i druženjima.
Pesme i priče objavljuje u dečijim i časopisima za odrasle. Sa grupom žena iz Barande „Vesele domaćice“ 2014. Je osvojila 2.mesto u Srbiji za kuvanje ajvara u manifestaciji „Izađi mi na teglu“.
Iste godine je od Udruženja Vojvođanskih Učitelja Novog Sada dobila prestižno priznanje „Učitelja +“ za višegodišnji književni rad.
Redovno objavljuje svoje autorske radionice i časove u časopisu „Prosvetni pregled“.
Vodi lutkarsku sekciju i „Radionicu-reciklaonicu“.
Čuvar je prirode, tradicije i kulturnog ponašanja.
Uređuje blog i FB stranu: nadakljajic.blogspot.com koji je osvojila 4.mesto u Vojvodini „Blog elektronski nastavnik“ 2013.
www.facebook.com/pages/Kreativna-ja
Volonterski piše za portal www.pokazivac.com




мр Наталија Остојић


Већ двадесет година ради у ОШ „Серво Михаљ“ Зрењанин , Добитник је признања „УЧИТЕЉ +” за посебан допринос развоју и јачању учитељске професије и унапређењу наставе , од стране Удружења војвођанских учитеља , 2010. за физичку културу и драму.
http://www.uvu.rs/stranica.php?s=15_ucitelj_plus.txt
Годишњу повељу „ ВАСА ПЕЛАГИЋ“ за врхунска остварења у образовању, Београд,добила је 2010. године.
Учествује у различитим истраживачким пројектима на територији Војводине .
Издала неколико научних радова у високо рангираним часописима из области наставе и васпитања, код нас и у иностранству (Пољска, Румунија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина…)
Код својих ученика развија љубав према примењеној уметности и зравственој култури.
https://www.facebook.com/pages/Учитељица Наталија
http://natalija8.blogspot.com/
http://natalijaostojic.wordpress.com/

Фактори који утичу на настанак гојазности код деце



Према проценама Светске здравствене организације (СЗО), Европа ће се 2020. године суочити с великим проблемом гојазности. Гојазност је углавном последица неправилне исхране и недовољне физичке активности, углавном започиње повећаним уносом калорија. Најзначајнији фактори који утичу на настанак гојазности код нас су: седантеран начин живота, велика учесталост узимања слаткиша и густих сокова, те неадекватна исхрана деце. Пораст броја умерено гојазне и гојазне деце у Србији последица је лоших навика у исхрани и недовољног физичког вежбања. То потврђују и подаци који говоре да је 2000. године број деце која свакодневно гледају телевизију или седе испред компјутера био 9,7 одсто да би у 2006. години тај број значајно порастао на 28,2 процента, а данас је сигурно још и већи будући да скоро и да нема детета које не гледа телевизију или користи компјутер од најранијих дана. Многи гојазни родитељи имају гојазну децу, јер им намећу лоше навике у исхрани још у периоду одојчета. Генетски фактор је један од фактора гојазности. Пошто ризик да гојазно дете постане гојазна одрасла особа расте са 25% пре шесте године живота до 75% у току адолесценције, лечење се мора започети што је могуће раније. У већини развијених земаља „брза“ храна, мале или минималне нутритивне вредности, а богата мастима, калоријама и шећером, сматра се најзаслужнијим фактором за гојазност деце.

У Калифорнији је ова храна законом протерана из школа, у Француској је забрањено коришћење аутомата за продају брзе хране у школама, а слични закони донети су и у Великој Британији и Немачкој, док је у Шведској, Норвешкој, Финској и Данској забрањено рекламирање овакве хране усмерено према деци. Успешна превенција може се постићи само планском едукацијом становништва, посебно едукацијом предшколске и школске деце, квалитетније часове физичког васпитања, кампање здраве исхране, едукације родитеља, психосоцијалне едукације, стратегије здраве предшколске и школске исхране, те интензивирати схватање о правилном избору исхране и телесном вежбању.
1. Lobstein, T., & Frelut, M. L. (2003). Prevalence of overweight among children in Europe. Obesity reviews, 4(4), 195-200.
2. Остојић, Н. (2012). Значај физичке активности у превенцији гојазности, Зборник радова 2, Међународни конгрес “Екологија, здравље, рад и спорт“, Бања Лука, стр.191-195.
3. Остојић, С., Стојановић, М., Вељовић, Д., Стојановић, М. Д., Међедовић, Б., & Ахметовић, З. (2009). Физичка активност и здравље. Tims Acta, 3(1), 1-13.
4. Fisher, H., Sassi, F., Devaux., M. (2012). Obesity update 2012. (http://www.oecd.org/health/49716427.pdf, accessed 14 june 2014).


Графикон 2. Прогнозе за будућност

Ружица Вукелић


Ја сам учитељица. По звању и по убеђењу!“
Већ двадесет пет година ради као учитељица Запослена у Кљајићеву у ОШ,,Никола Тесла“ . То је сеоска школа, али изузетно опремљена. .. Како је у данашње време неопходна технолошка писменост, труди се да своје ученике уведе у свет савремене комуникације У сарадњи са ученицима радила на различитим пројектима , попут Виртуалног завичаја, снимањa краткометражног документарног филма, вођења WebRadioruzicavukelic.wordpress.com/about/web-radio-2/ Од самог почетка учествовала је у пројектима E-twinninga како националног, тако и међународног карактера ruzicavukelic.wordpress.com/e-twinning/ Води Блог „Војска оштрих оловака – за мале и велике“ruzicavukelic.wordpress.com и Youtube
каналwww.youtube.com/channel/UCAXCH3OLteKuWBICqXtVq2A.Она је прави иноватор у настави. Користи све расположиве природне ресурсе и негује амбијеталну наставуwww.facebook.com/milena.manojlovic.16/www.facebook.com/nikola.c.ralic/videos/
“Желим да моји ученици науче да уче, да разумеју оно што виде или чују и да умеју да искажу свој став о томе.“ Каже Ружица.


Екскурзија- На извору најкраће реке зване „Година“

Рециклажа

Честитка другарима са etwinning пројекта www.youtube.com/watch?v=3L3PddKxq_A

Сања Маринковић


Рођена 25.09.1971.године и живи у Зајечару. У Бору је , девет година, радила у Школи за основно и средње образовање „Видовдан“, као нестручно лице у недостатку стручних олигофренопедагога. Тамо је стекла непроцењиво искуство . Радила је са лако ментално заосталом децом, а затим и са вишеструко ометенима. Сусрела се са аутизмом, епилепсијом, са говорно језичким поремећајима и многим тешким развојним поремећајима. Године 2011. прелази у Основну школу „3. октобар“.Потпуно спремнао је укључила децу са посебним потребама у редовни систем образовања.. У деци види инспирацију .Учи их да кроз игру, интелектуални подстицај, машту, литературу, поезију, реше проблеме, да науче правила и лепог понашања. Тако су и настајале њене песме које су васпитно образовног карактера. Ученици су их са уважавањем прихватали, васпитавали се, развијали љубав према поезији и покушавали и сами да пишу стихове. Уследиле су и бројне награде за ђаке и њу на Међународним литерарним и поетским конкурсима, којима се поноси. „Наше здравље је у нашим рукама“, Међународни књижевни конкурс „ Краљевстви белих рада“Међународни фестивал поезије и кратке приче „Магда Симин“, „Пролећне риме, ноте и слике“… У школи је сарадник у часопису „Основац“, води ликовну и литерарну секцију. „У сваком детету видим могућност, у свакоме тражим подстицај, свако се има за нешто похвалити. То ми је циљ!Да школа постане једно пријатно место, које ће деца волети, где ће се свако моћи у нечему исказати.“

Нова школска година



Нова школска година!
Нова наизглед нерешива заврзлама.
Нови страхови и језа у вама.
А ТО МЕ БОЛИ!
Желим да вас охрабрим и покажем
КАКО СЕ ШКОЛА ВОЛИ!
Задатак је следећи:
Притисните дугменце
на тој вашој лепој глави,
укључите меморију,
ДА СЕ БИТНО НЕ ЗАБОРАВИ!
У свему што радите
будите насмејани и весели!
Унесите у учионицу
свет ваш цели!
Нек свако у срцу
пронађе оно што га занима
и оно од чега га глава боли
и нек свако са радошћу учи
оно у чему ужива
и оно што воли!

И неке ствари које се морају:
ПРИСТОЈНОСТ И РЕД
БЕЗ ВИКЕ И ГУРАЊА!
ПОШТОВАЊЕ ЗА ДРУГОВЕ И СТАРИЈЕ!
ТО НАМ ЈЕ ЗАКОН,
ТО НИСУ ИГРАРИЈЕ!
Не мора на вратима да пише
кад можеш да галамиш,
а кад треба да буде тише!
Не мора на вратима да пише
понашај се лепо и пристојан буди,
јер ви сте сад деца, а бићете људи!
А КАКВИ ЉУДИ?!
И заклетва наша, обећање свима:
ДАЋУ СВЕ ОД СЕБЕ
НЕЋУ ДА ПОСУСТАНЕМ,
ДА БУДЕМ ДОБАР УЧЕНИК
НЕЋУ ДА ОДУСТАНЕМ!

Знање се исплати! Размисли, схвати!



Не учимо због оцеана,
учимо због знања,
али свако од нас
петице сања!

Па кад нема петица,
тужна су нам лица!

Зато, осмех на лице,
Отвори књигу
И вредно учи,
Заборави бригу!

Знање се исплати
Размисли, схвати!

Кад вредно учиш
Петице дођу саме,
Мање се мучиш,
Бежиш од таме…

Зато напред у победе нове,
Добро прочитај редове ове,
Упоран буди, дај све од себе,
Па ће и петице пронаћи тебе.

Заклон ветру ( Шта је учитељ)



Неки часови се спонтано, сами од себе десе и деца на њима уче широко и дубоко о љубави, музици, животу , природи… Спонтано, ненаметљиво, али је знање живо. Такви часови се урезују у душе ученика, а кад слушаш учитеља срцем, добијаш знање које је вечно у теби!!! Спонтаност, да спонтаност је оно што је изашло из школе, јер су наставници слуђени плановима, програмима, писањем припрема, планирањем часова… Да би час био интересантан, наставник треба бити такав, треба да изађе из клишеа, да превазиђе план и програм, да себе уздигне и изађе из загушљиве учионице, да затвори монотоне уџбенике, да се дисконектује из виртуелног света информација и лебди у простору ван времена и ограничења. А онда невероватно постаје опипљиво и чудесно блиско, учи се осећањима, душом. Ум се умири и не двоуми, знање се прима ко боца крви. Реанимација. Да, учитељ треба да црта у песку и истовремено да буде заклон ветру који се немилосрдно труди да поквари слику.

Mr sci. Saša Delić


Rođen je 25. januara 1976. godine u Tuzli. Osnovnu školu , gimnaziju . i Defektološki fakultet (sada Edukacijsko-rehabilitacijski fakultet). 2003. godine na Katedri za oligofrenologiju završio u Tuzli, . Dobitnik Srebrene plakete Univerziteta u Tuzli za školsku 2000/2001 i 2001/2002 godinu. Magistrirao 2008. radom„Profesionalna opterećenost zaposlenika u ustanovama za osobe sa mentalnom retardacijom“. Odlukom Senata Univerziteta u Tuzli .2009. godine izabran je za višeg asistenta za užu naučnu oblast „Mentalna retardacija“ na Edukacijsko-rehabilitacijskom fakultetu. Radio je u Osnovnoj specijalnoj školi u Zenici. Sada radi u Zavodu za odgoj i obrazovanje osoba sa smetnjama u psihičkom i tjelesnom razvoju u Tuzli (odgajatelj u internatu Zavoda, nastavnik u razrednoj nastavi, nastavnik u predmetnoj nastavi, voditelj/nastavnik u produženom stručnom defektološkom tretmanu za osobe sa autizmom). Sertifikovani je nastavnik Demokratije i ljudskih prava u srednjim školama i trener Osnova demokratije, Projekta građanin i Sjećanja u pokretu. Učesnik mnogih domaćih i međunarodnih skupova. Učestvovao u izradi CD-a pod nazivom „Disleksija“,i u izradi brošure posvećenoj deci sa mentalnom retardacijom.. Zamenik je glavnog i odgovornog urednika pomenutog časopisa, „Školske priče“ Doktorant je na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu. Saradnik Biblioteke za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Član Društva defektologa Vojvodine. Piše poeziju i član je Udruženja balkanskih umetnika. Poeziju objavljuje u zajedničkim poetskim zbornicima i online časopisima. Bavi se društveno-korisnim radom. Živi u Lukavcu.

Dokaz bitisanja



Iza svake stvari lijepe,
stoji vrsta patnje neke.

Svako od nas ima želja nekih,
patnja nastaje iz neispunjenja njihovih.

Patnja bol zadaje,
okupira sjećanja,
ona te proganja,

Bježati nemoj,
patnji se predaj,
okusi je,
sa mržnjom je ne primaj,

U dubini svojoj,
ona je slatka,
zato se patnje ne boj,

Jedna prolazi,
druga dolazi.

Patnje su dokaz našeg bitisanja,
mudrost se njima osvaja.

Miris kiše



Volim leći
i osluškivati
kako kapi kiše
bubnje po prozorskom simsu.

Ugodna je to muzika,
muzika koja me često
zna odvesti u svijet snova.

Tada sanjam ugodne snove,
snove koji su puni muzike
i raznoraznih mirisa,
od kojih dominira jedan.

To je miris kiše
u trenutku kad’ se sjedini sa zemljom,
miris kiše ili miris zemlje,
svejedno je.

Taj miris mi napuni nozdrve,
i zajedno sa muzikom kiše
vodi u svijet snova.

Omiljeni profesor



Kad me pitaš ko mi je omiljeni profesor,
bez mnogo mozganja dajem hitar odgovor.

Traženi odgovor je Subakov Milivoj,
njegov predmet je slušan na godini prvoj.

Nervi su mu najdraža tema,
neurologa boljeg na svijetu nema.

U amfiteatru, pred studente hrabro stane,
planiranu besjedu odmah spremno zapodjene.

Dok tako besjedi, ne viri u skriptu,
uzor profesionalnosti svakom je studentu.

Znanje svoje nesebično dijeli,
pamtiću ga život cijeli.

Predavanje njegovo za tren prođe,
sa nestrpljenjem novo čekamo da dođe.

Na ispitu odgovore strpljivo čeka,
odgovore ne znati sramota je velika.

Biti pravi profesor nimalo nije lako,
taj odgovorni posao ne može raditi svako.

Слађана Петровић


Рођена је 12. 12. 1960. године у Крушевцу од оца Боривоја и мајке Вере Думбовић.По струци васпитач и професор разредне наставе.. У браку, Има ћерку и сина .Радила као професор у Текстилној школи, медијатекар, у продуженом боравку, а већ 15 година као учитељ у ОШ „Владислав Савић –Јан“ у Паруновцу.Члан је Извршног одбора Друштва учитеља Крушевца и непрекидно у организацији републичке смотре „Дечји васкршњи сабор“.,Члан је и у Надзорног одбора ДУК-а. Редовно представља примере добре праксе на Сабору учитеља у Београду. сваке године у својој школи.. Два рада (за 2013. и 2014.) налазесе у бази радова ЗУОВ- „Сазнали на семинару применили у пракси“.Њени ученици су веома успешни на такмичењима, школским, општинским, републичким и међународним. Освајали су похвале и награде на ликовним и литерарним конкурсима, постизали одличене резултате из математике Слађана води драмску секцију, креира и шије костиме за позоришне представе.Ради сценографију.Ево само назива неких представа: „Пахуља у шалу“„Чаробњак из Оза“„Прича о језеру“Изложба позоришних костима „Чаролиштанце“ – драмска секција“ презентована је на XXVIIСабору учитеља у Београду.Бави се примењеном уметношћу.Пише и поезију.Написала је две књиге „Бисери Слађиног ђердана“ и књигу „Четири године у ову су књигу стале“. Књиге прате одрастање две генерације Слађиних ученика, њихове успехе и тренутке које је вредело забележити и сачувати од заборава.Аутор је образовног филма“Дечији Васкршњи сабор link Ментор ученицима приликом снимања филма. link
Са овом генерацијом снимљен кратки филм који је на професионалан начин одрадио њен бивши ученик под називом „Незаборавне четири године“ link


Књиге: "Бисери Слађиног ђердана" и "Четири године у ову књигу су стале"

Слађине рукотворине

Представа: Пахуља у Шалу

Слађана Жарић Мартинов


Рођена 2.03.1972. Завршила Учитељски факултет у Београду- професор разредне наставе и Факултет политичких наука -медијација- медијатор.
Ради у ОШ „Карађорђе“ у Београду, води четврти разред. Посебно је поносна на завршен on-line семинар из 2006.године у организацији Фонда за уметност медија „SMArts“где је стекла и стекла звање едукатора дечије и публике одраслих.
„Позив на конкурс „У част учитељу“ , дао ми је мотивацију да пошаљем један рад у коме се може видети да учитељ све што ради , ради из љубави према деци, природи…Реч учитељ синоним је за свестраност. Да бисмо били истраживачи,проналазачи, психолози и још много тога у једној учионици, потребно је много рада ,припрема, свкодневног усавршавања. Оно што је својствено за учитеља је да уме да посматра свет око себе.”.. То је и разлог што je почела да фотографише. Осим фотографије, воли позориште сенки, филм ,музику… Воли да учи, јер је свако учење, како каже, једна нова авантура, корак ка слободи.
youtu.be/72w5zDmLQgk




Слава Станојевић


Рођена је 02. 09. 1969. године у Горњој Врућици, општина Теслић, као пето и најмлађе дијете Лазара и Дује Цвијановић. Основну школу завршила је у Врућици, средњу у Теслићу, а Педагошки факултет у Бањa Луци.
Прве стихове написала је као ученица основне школе и члан литерарне секције. За литерарно стваралаштво награђивана је више пута на општинским, регионалним и републичким такмичењима. Током школовања бавила се и спортом (одбојка, рукомет, кошарка, шах).
Као члан ШК „Едо Блажек“ из Теслића, поред доприноса у екипним такмичењима остварила је завидне резултате на Првенству БиХ од1989. До 1993.. Титулу мајсторског кандидатадобија 1992.. Шаховски клуб напушта 1993. године, заснива породицу и посвећује се њој.
Писању поезије враћа се након дугогодишње паузе. Почиње да осваја награде на конкурсима које расписује СПКД „Просвјета“ Теслић 2012, 2013, 2014. и 2015. године, а поводом прославе Светог Саве. Написала је књигу поезије и прозе за децу и одрасле, под називом „Сјећања“, која се налази у припреми за штампу. Књига садржи 49 пјесама и 6 кратких прича.
Запослена је као професор разредне наставе у ОШ „Вук Караџић“ у Витковцима, општина Теслић. Сада се шахом се бави само рекреативно.

Живот



Тренутак у вјечности,
Кап морских дубина,
Сунца трачак свјетлости,
Сплет неких судбина…

Шта ли је?

Зора међу ноћима,
Ил’ ноћ међу зорама,
Влат на бујним пољима,
Шум у чарним горама…

Да ли је?

Пој милих славуја,
Крик гаврана црна,
Ковитлац олуја,
Вук, или, срна…

Све ли је?

Суза у лед саздана,
Осмијех широк, радостан,
Међа црног бездана,
Мук пркосан, поносан…

Он ли је?

Игра њежног лептира,
На длану пахуља,
Бескрај црног свемира,
Дјевица ил’ хуља…

Ил’ није?

Вјечан ником, никада,
Анђео, ил’ наказа,
Пун очаја и нада,
Побједа и пораза…
Живот је.

Која је крива?



Дв’је су се Милице
среле насред пута,
једној блиста лице,
друга забринута.

Скоро да се не поздраве,
једна другој и не јаве,
обориле трепавице
па гледају ципелице.

Чудили се врапци:
– Шта се ово збива,
која је Милица
и због чега крива?!?

Све је било јасно
у трену, у часу,
кад је Марко гласно
запјевао пјесму.

Обје су Милице
без даха остале,
једној тужно лице,
другој очи сјале.


На шаховском турниру

Славка Аврамовић


Рођена 25.12.1964. у северозападном делу Србије, у питомој и брежуљкастој Посавотамнави у селу Јаловик, познатом по“Јаловичкој сликарској колонији“.. У Шапцу, је завршила Педагошки академију, а Учитељски факултет у Београду. Доселила се у Младеновац . Ради у ОШ „Свети Сава“. Има 27 година радног стажа.Поред обавезне наставе, своје ученике подстиче да се баве различитим активностима: писањем, рецитовањем, цртањем, фотографијом, као и такмичењем на истим конкурсима…Њени ученици су освојили бројне, награде и похвале на многобројним литерарним, ликовним и фото конкурсима који имају републички и међународни ранг Написала је рецензију за ..Збирку песама ученика ОШ „Свети Сава“ из Младеновца под називом: „СТО МЛАДИХ ТАЛЕНАТА ОШ „СВЕТИ САВА“ МЛАДЕНОВАЦ 2012. Културно издавачки центар„Српска кућа“ из Пожаревца.
www.kenguras.org Промовисала на Сајму књига 2012. „СУНЦОКРЕТИ – уметничко стваралаштво деце – годишњак“ –www.kenguras.org’ .Као ментор са ђацима 4. разреда снимила филм „Мој комадић завичаја Спомен чесма „Црквенац“ “ – кратак филм – 2013. године https://www.youtube.com/watch?v=eCyRxPU4RV4 Уређује школски часопис „Звоно“. Била сарадник часописа „Ђачко доба“ и Кенгур-Ас: е- магазина за основце .Сарађивала са Љубивојем Ршумовићем и организовала дружење ученика са песницима у школи. Сада је сарадник најпознатијег листа за децу „НЕВЕН“, „Просветног прегледа“ и „ТАБЛА. Е-часописа за подстицање дечјег стваралаштва“ Аматерски се бави фотографијом. Учествује у раду Црвеног крста Младеновац као члан скупштине.
„Када ми ђаци узврате осмехом и поштовањем, знам да сам успела у свом раду!“

Рецензија



Пред Вама је збирка песама ученика ОШ „Свети Сава“ из Младеновца. Ови мали песници су Вам отворили своју душу, чисту и искрену. Ми који са њима радимо, поносни смо на њих што су добили шансу да представе себе, своју школу, све нас који у овој школи радимо, као и свој град. Они су то урадили на јединствен начин, начин који ће ову школу обележити достојно, у складу са именом и традицијом. Идеја Братислава Голића и „Српске куће“ да сакупљају и објављују поезију „најмлађих песника“ наишла је на изузетно одобравање у нашој школи. Прихватили смо идеју, потрудили се сви заједно да стихове својих ђака прикупимо и пошаљемо онима који су спремни да омогуће да дечја поезија буде представљена на прави начин. Пројекат „Сто младих талената“ је оригиналан начин и могућност да први стихови и још увек несигурне риме написане невештом дечјом руком угледају светлост дана и буду представљени широј читалачкој публици. Овим пројектом остварује се могућност да „мали ствараоци“ представе своје поетско стваралаштво и тако покажу своју креативну страну и на само њима својствен начин искажу она најтананија осећања и дубоко скривене жеље и размишљања која испуњавају њихову чисту дечју душу. Сви ми који смо у сталном контакту са децом, који са њима радимо треба да им пружимо могућност и шансу, не само да покажу свој таленат, већ да их усмеравамо, подржавамо и помажемо у њиховим напорима или жељама да покушају да на различите начине представе себе, породицу, природу, да маштају, да искажу жеље и страхове. Можда неће сваки пут бити успеха, али не треба клонути духом и све док видите у дечјем оку и најмању искру његове жеље и заинтересованости да искаже то што осећа, охрабрите га!

Ако ми одрасли покажемо довољно воље, стрпљења и заинтересованости да их саслушамо, или пажљиво прочитамо те прве стихове, наша сензибилност за искрене дечје тежње и намере, као и безрезервна подршка, чак и онда када по нашим мерилима то није најбоље написано у пуној мери може допринети даљем развоју, како самопоуздања, тако и поетског стваралаштва. Све ове песме су настале као тежња сваког детета да стиховима изрази и опише оно што воли, што осећа, о чему машта… Ми као учитељице и наставнице смо подржале њихову заинтересованост, јер смо осетиле да је то начин да нам се представе и онакви какве их ми не знамо, или не познајемо. Искрено верујемо да ће се ови мали песници бавити и касније поезијом, можда не сви, али сваки труд и рад треба подржати, вредновати и наградити, а они то већ јесу, јер су почаствовани објављивањем ове збирке песама! Мислим да нема веће награде него видети срећно и задовољно лице једног детета које је задовољно својим „делом“ и вашом подршком. Ова збирка ће допринети, да поред стотину лица „малих аутора“ буде срећно и задовољно и још неколико стотина лица ђака наше школе, а на опште задовољство и понос како њихових родитеља, тако и нас запослених у овој школи! Да би било још више срећних и задовољних дечјих лица, потребно је да се удруже људи доброг срца и чисте душе! Овога пута било је тако!


Поповић Снежана


Рођена у Шапцу 14.1.1963. Завршила Педагошку академију, у Шапцу .а потом Учитељски факултет, Универзитет у Сарајеву, смер разредна настава у Бијељини 1999. Звање педагошког саветника стекла 2010. Стално запослена у ОШ“Вук Караџић“ у Шапцу.
Чланке објављује у „Просветном прегледу“ и каталогизованим зборницима.
Учествовала у Greenwave Europe Project, 2011. Fibonnacci project, као истраживач на терену, у писању истраживачких извештаја ,,Фолклор временских прилика“
Коаутор семинара Српски језик “Од игре до уметности – драмски метод у настави“. 2015/16. Кат.бр. 680 – К4 ,5 одржаних семинара
– аутор Летње школе“Песничка радионица:Ти би хтео песмом да ти кажем…“
– коаутор Летње школе народне традиције “Питај своју баку“
“Модул о звуку’. сајт “Рука у тесту“, 2011.коаутор
– Треће место нa конкурсу “Најбољи драмски текст за децу“- драмски текст “Раскрсница талентованих мачака“, IV Смотра сценског учитељског стваралаштва, Учитељско друштво Лесковац 2014.
Примере добре праксе презентује на Саборима учитеља, на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја, «Креативне школе».

Васкршњи игроказ: Васкршња чаролија



Лица: 5 дечака и 5 девојчицa (вила Василија, стари Грк, дечак и девојчица из Холандије, дечак и девојчица из Русије, дечак и девојчица из Чешке, 2 дечака и 2 девојчице из Србије.) Ученици су костимирани. Савку земљу прати одговарајућа музика.

Василија: Ја сам вила Василија,
поветарац што ћарлија
моје друштво сваком прија
васкршња сам чаролија.

Провешћу вас кроз векове
и народне обичаје
причаћу вам о Васкрсу
и откад се боји јаје.

Музика: “Gau de amus“

Стари Грк: Ми Грци,
а и Римљани стари
учени смо још од детета
да сав овоземаљски живот
почиње из јајета.

Василија: Славећи нови живот
у духу пролећног сјаја
Рим а и стара Персија
почеше да фарбају јаја.

музика: Енглеска

Eнглескиња: У Енглеској богиња Естер
пронађе рањену птицу
и да би је сачувала од зиме
претвори је у зечицу.

Енглез: У пролеће зечица снесе јаје,
украси га разним шарама
и решена да га богињи поклони
остави га у пролећним травама.

Василија: Е, од тад датира прича
о енглеском ускршњем зецу
који сваке године, јајима,
обрадује добру децу.



музика : Холандија

Холанђанка: У Холандији, земљи без мана,
јајима се окити непроцветала грана.
Затим се иста у вазу спусти
и чека лишће младо да пусти.

Холанђанин: И пре него што почне ускршњи жур
обичај је да се дечацима испраши тур.
(Да би се истерало лоше понашање, кажу!!!)

музика : Чешка

Василија: И у Чешкој се за Ускрс фарбају јаја
уз мноштво веселих обичаја!

Чехиња: Уз њих иде “помлазки“ – олистала грана,
украшена трачицама са свих својих страна.

Чех: За помлазке су увек задужени дечаци
да по туру девојчица не изостану ударци !
(Само из шале , наравно!)

 

Музика: Русија

Рускиња: У Русији врло до Васкрса држе
фарбају јаја, за столом се друже.

Рус: Руски цар Александар трећи
мислио је само о жениној срећи.
Чувши за , Фабержеа, познатог златара,

реши да одвоји товар руских пара.
Порука му одмах беше послата
“Направи ми јаје од дијаманата и злата“.

Василија: И тако из времена царскога сјаја
осташе чувена Фабержеова јаја.

Музика : Србија

1. девојчица из Србије: У нашој земљи, земљи Србији,
обичаји су сигурно најдивнији.
Врбица је празник који следи први
од дечице тада цео град заврви.
Око врата носе веселе звончиће
а на главу стављају врбове венчиће.

 



1.дечак из Србије: У пољу девојчице беру висибаке,
љубичице, дрен и врбу за здрављаке.
Све то у воду, свежу потапају,
па се ујутро, на Цвети умивају.

2.девојчица из Србије: Велики петак никог не весели
тог дана су Исуса на крсту распели.
Пре изласка сунца офарба се јаје
прво је црвено – крв Христову даје.
Оно се чува у корпици од прућа
и зовемо га – чуваркућа.

2.дечак из Србије: Ујутро нам маме образе снене
протрљају јајетом да се зарумене.
Онда се куцамо шареним јајима
и ништа нас друго тог дана не занима.

1. девојчица: Од три жуманцета више ни чути,
да ти лице од њих не бледи и жути!
(Тако кажу наши стари! )

Василија: А ја вам желим здравља пуне вреће,
пријатеља много и у свему среће!
Нека вас наша игра понесе!
Срећан вам Васкрс! Христос воскресе!

Стеван Милошевић


Стеван Милошевић је рођен 14.4.1987. у Врању. Завршио је студије на Учитељском факултету. Рад са децом, као и сама његова професија, упућује га ка поезији за децу, а касније се окреће поезији за одрасле. Његове песме су објављене у многим међународним зборницима. Живи и ради у Врању, у ОШ “Радоје Домановић“, и то као наставник верске наставе. Један је од организатора Јустинове омладине у Врању, организације која има за циљ да учврсти везу између омладине и цркве, а која носи назив по оцу Јустину Поповићу, касније и светитељу.

Незнање



Немој ми рећи: “Стани!“
Нити да много тога знаш,
у незнању су слађи дани,
тамо, где сам свој, а не ваш.

Бићу и глуп, то није страно,
пазарићу нешто ситно
док убијам време полагано,
а то, ваше, није ми битно.

Пусти ме, пусти да не знам,
да оглувим своје мисли,
снаћи ћу се добро и сам,
а ти нешто боље смисли.

Не тражим зајам, нити ишта твоје,
не шаљи ми, овде не ради пошта,
скупо или не, бар ћу добити своје,
зато не брини, све то мене кошта.

Само ми не говори: “Стани!“
Нити да много тога знаш,
у незнању су слађи дани,
тамо, где сам свој, а не ваш.

Што ти ја знајем



Кад ме питав:
“Татко ти куде је?“
Ја ги кажем:
“Дома неје!“

Тој ми је он рекја
Да мож’ се наспије
Ал не само ја
И баба га такој крије.

Од работу кад су га викали
На телефон сам се ја јавија
Рекја сам ги да неје дома
И па сам нешто скривија.

Одокле сам ја знаја
Кој га је тој зваја
С’г ме сви грдив
Затој што је он спаја.

Кој ти знаје што би било
Да због мене добро неје спаја
Сигурно би ми се и т’г
Б’ш дебело навикаја.

Од с’г па надаље
За татка ми не ме питуј
Мож’ седи дома
А мож’ и неје туј.

Наћи ћу те...



Наћи ћу те једног дана,
то је једино што морам,
не марим и ако оседим,
ма нек се и изборам.

Само да на један трен,
као што и стварно бива,
себи кажем, не знам како,
да постојиш, да си жива.

Призваћу бројне снове
и све оне прокоцкане ситне сате,
да са тобом у том трену
закуцају, пробуде ме, да се врате.

И сваким новим, љупким словом,
што ти име жарко гизда,
потврдићу тебе саму, своју наду,
без које живот лако изда.

Наћи ћу те!

Сузана Вељковић


Живи и ради у Нишу,као професор разредне наставе у ОШ „Бранко Миљковић“ . Активан је члан УД Ниш.
Аутор и презентатор више радова уврштених у Базу радова (ЗУОВ-а и Креативне школе),Добродошлице“и више чланака у „Просветном прегледу“.
Ангажована је на евалуацији уџбеника Издавачке куће „Klett“. Један од едукатора програма Црвеног крста „Промоција хуманих вредности“. “.
Организатор и координатор приредби и изложби у школи, реализатор предавања за родитеље и колеге. као и програма огледа на нивоу школе – електронско тестирање ученика 4.разреда.Њени ученици су носиоци великог броја награда и признања.
(има лични блог, фб страницу и групу за ученике, родитеље и колеге-http://riznicazlatnihideja.wordpress.com
https://www.facebook.com/RiznicaZlatnihIdejaV
https://www.facebook.com/groups/289271724523710)
Дугогодишњи је сарадник: Издавачких кућа: „Klett“, „Витез“, Друштва математичара Србије-Подружница Ниш, едукативних сајтова „Дете плус“, „Образовање плус“, „Табла“ и “Показивач“ .
Носилац је Плакете за изузетне резултате у професионалном раду и афирмацији Учитељског друштва и професије у школској 2013/2014.год. а ове године за једног од Најбољих едукатора Србије.
Маја месеца 2015.године стекла је звање педагошки саветник.
Пише поезију и негује уметничку црту код својих ђака.


Добродошлица првацима

Јесен

Кућице за буквар дечијих права

Светлана Павловић


Ради 26 година у ОШ ,, Анта Богићевић“
Током рада свих ових година њени ученици су постизали запажене резултате како на такмичењима ,тако и на различитим конкурсима и фестивалима.
Са својим ученицима сваке четврте године издаје одељенски лист ,,Четвртак“ .
Издала је збирку ученичких песама ,,Велика дружина“.
Освојила прво место на Међународном конкурсу за најбољи дечији филм ,
„Комадић завичаја“.
На Међународној манифестацији приказивала је радионице ,,Прело“ и ,,Кроз Србију слободно путујемо“.
Заједно са илустратором и карикатуристом Срђаном Стаменковићем Срлом осмислила је и одржала радионицу за учитеље ,,Стрип и илустрација у настави“. Организовала је школско ,општинско и окружно такмичење у карикатури ,,Мали Пјер“ и изложбу радова уз подршку ,,Пријатеља деце Србије“.
Основала је 2014. године Удружење грађана ,,Мудролије“ које се бави васпитањем и
образовањем деце и омладине. Написала сам неколико пројеката заједно са члановима
удружења.
Труди се да ученицима пружи што интересантнија и креативнија предавања, да у школу долазе са осмехом.




Тамара Обрадовић


Рођена 30.01.1989. године у Београду,
Завршила је основне и мастер студије на Учитељском факултету у Београду.
Ради у ОШ,,Алекса Шантић“ у Калуђерици.
Воли Примењену уметност.
„Моји основни принципи су професионалност, рад, одговорност и поштовање моралних и етичких норми. У раду користим различите методе и облике рада. Сопствену праксу увек процењујем критички. Сопствене професионалне слабости превазилазим разменом искустава и стручним усавршавањем.
Волим свој посао и знам да ме нова искуства тек чекају и радујем се томе“.
tamarauciteljica.blogspot.com

Лампион



Потребан материјал:
• тегла, салвета, четкица и лепак за тапете, жица за цвеће, свећа.
Поступак рада:

• Припремите сав потребан материјал пре почетка рада , као и предмет који ћете украшавати (тегле).
• Исеците мотиве које ћете лепити на изабрани предмет. Можете их и пажљиво исцепкати , то ће дати мекши изглед.
• Сложите исечене слике у жељену форму пре лепљења.
• Нанесите лепак на површину предмета у танком слоју и једнако га размажите. Мотив пажљиво залепите на жељено место и обавезно истисните сав ваздух испод њега тако што ћете четкицом умоченом у лепак зракасто од средине јачим притиском мазати према крајевима , притом водећи рачуна да не покидате мотив .

Помоћу жице направите лампион, као на слици.(На следећој страни)



Татјана Ковачев


Запослена у ОШ „Бора Станковић“,у Каравукову
„Деца воле спонтаност, духовитост, игру, ненаметљив стил подучавања, једноставност израза… Трудим се да свакодневно применим методе и технике учења које ће ученицима омогућити да лакше усвајају знања. У току 25 година рада са децом, пред себе сам стављала нове изазове и крчила пут реализацији својих идеја. Помогло ми је стручно усавршавање као и примена информационих технологија.“https://tatjanakovacev.wordpress.com/.
Песме, загонетке и мозгалице објављује у дечјим часописима.
Објавила је Радну свеску за ученике првог разреда „Читалице-писалице“, Едука, Београд.
Роман „Игрица лавиринт“ представља кроз „Радионицу –размишљаоницу“.
Промовише читања књига кроз пројекат „(У)читај књигу“којим је у оквиру научних радионица учествовала и на у Змајевим дечјим играма 2013. Чест је гост библиотека и школаhttp://igricalavirint.kovacev.net/.
На међународном Фестивалу луткарства са драмским текстовима је освојила друго и треће место
Аутор је смотре „Под истим небом нашег дома“ чији је циљ јачање свести о мултикултуралности, подстицање на толеранцију и превазилажење предрасуда о различитостима, превазилажење дискриминаторних ставова и стереотипа, неговање народне традиције који се налази у календару такмичења и смотри ученика основних школа Министарства просвете, науке и технолошког развојаhttp://podistimnebomnasegdoma.weebly.com/




Vesna Đukanović


Rođena 16.02.1963. Osnovnu školu počela da pohađa sa šest godina.
Njena učiteljica Dragica Mrkić , bila joj je I ostala uzor . Zbog nje je Vesna danas učitelj.
Radi u prelepom selu smeštenom između dve rekeTise i Zlatice. Učitelj je u Osnovnoj školi ,,Servo Mihalj“ u Padeju.
Živi u Kikindi i svakodnevno, već trideset dve godine putuje oko tridesetak kilometara u jednom pravcu.
Nije joj teško.
Voli decu i prenošenje znanja.
Velika potpora su joj suprug i dva odrasla sina, obojica visokoobrazovana.
Slobodno vreme provodi u čitanju, slikanju na svili i muslinu , pisanju priča koje objavljuje na svom blogu.
djvesna63.blogspot.rs

Savršen život



Pozadrav! Zovem se Milorad! Moj život… Moj život je savršen. Imam potpunu slobodu, nikome ne polažem računa i imam sve što mi je potrebno. Ja sam kućni ljubimac jedne porodice, mada ne znam zašto se to tako zove. Pre mi se čini da su oni moji ljubimci. Doduše ima među njima razlike, a ja imam slobodu izbora kome ću i kada prići. Da počnem od početka! Moj život je počeo u vojvođanskom selu Iđošu. Nisam ni progledao kada su hteli da me bace u kanal pored sela.Srećom to se nije dogodilo.Bio sam mali kada me je ovaj koji sada radi za mene, uzeo, jer su me nudili. Uzeli su me od moje majke. Imao sam divnu majku, lizala me je svojim hrapavim jezikom, a ja sam učio da predem. Nisam stigao da naučim sve osobine koje poseduje dobar mačak. Sreća je da sam prirodno talentovan, pa sam sam sve to lepo savladao. Dugo sam i tužno mjaukao, sve dok me mladi vlasnik nije prisvojio. Tada sam dobio pomajku. Nosio me je u svom džepu, kupovao mi je salame, kobasice i razne đakonije za koje nisam znao da postoje. Lepo sam i disciplinovano sve grickao. Sada se sve to lepo vidi na meni! Pronašao sam metod za ubeđivanje. Kada mi nešto nije bilo po volji samo sam se okrenuo i dosadno sam mjaukao. To savetujem svima. Uvek upali. I dan danas to primenjujem, a ovde sam već nekoliko godina. Dakle, kad god sam hteo da se mazim upadao sam u njegov krevet, budio ga i činio sve da mi bude lepo. Kada je nekud nestao moj mladi vlasnik dugo sam stajao ispred vrata njegove sobe i tužno sam ispuštao glasove koji nisu ličili na mačji mjauk ,činilo mi se da sam izgubio svoju drugu majku. Valjda je i to upalilo, pa mi se vratio posle nekog vremena. Bio sam mnogo srećan. Odmah sam se popeo na njega i zadovoljno sam preo. Obećao mi je da će mi kupiti mašinu koja prevodi mačji jezik. Jedva čekam. Imam mnogo toga da mu kažem. Dobro mi služi i drugi mladi vlasnik ,voli da me miluje, hrani me i dopušta mi da ležim pored njega, i na njemu. Naročito mi se sviđa da ga mesim. Tako ga činim mekšim i udobnijim! Jedini problem koji imam s njim jeste što i on nije često kod kuće. Tu su stariji. On i ona,hrane me, a ja biram.

Nikako da zapamte šta volim, a šta ne!Ponekad su i dosadni Mile…Mile…MIIIILEEE. E, pa ne može kako vi hoćete, već kako ja želim. Jednom su mi dali neku pečenu kobasicu koju su imali za ručak. Ostavio sam im. Nisam to mogao ni da onjušim, a ne da jedem. U njoj mesa nije bilo! On me više mazi, ali me ona bolje hrani. Dakle ni sa njima nemam problema! Volim kad dođe jedan visoki, taj donosi ribu. Duša mi se uznemiri, misli mi se pomute, a miris sveže ribe me izluđuje. Sav treperim, trčim ispred njega i ne mogu da dočekam svoj deo. Nije mi jasno zašto se oni tome smeju? Dakle potpuno sam slobodan, imam svoju teritoriju koju uredno obeležavam i ne dozvoljavam uljezima da priđu. U moje dvorište mogu da dolaze moje miljenice i moje potomstvo. Njih rado primam i ostavljam im hranu. Ponekad ne želim da jedem u kući, već tražim da mi hranu iznesu napolje, tada sve lepo podelimo. Nisam uvek dobroćudan, ima dana kada sam ljut, onda izbiju tuče. U jednoj tuči sam izgubio prednji očnjak. Volim kad pobedim, ako izgubim podvijem rep i žurnim trkom odjurim kući. E, kad smo kod repa. Nedavno sam imao nezgodu. Dok sam jurio uljeza, nepažljivo sam prelazio ulicu pa me je udario auto. Ne znam koliko sam ležao bez svesti, ni kako sam se odvukao do kanala. Znam da sam spavao nekoliko dana. Ni sam ne znam kako sam preživeo bez hrane, a ni kako sam se dovukao do kuće. Onaj što radi za mene nežno me je podigao i uneo u kuću. Vodili su me kod veterinara. Jedva sam se spasao. Razumeo sam samo da sam potrošio svojih pet života! Povreda mi je donela slomljen rep. Mogu da ga podignem samo u korenu, ostatak beživotno visi. Bolje išta nego ništa! Najviše volim da spavam. Zimi u toploj kući, leti takođe u kući na stepeništu, a hladan vazduh koji proizvodi neka sprava na zidu me lepo rashlađuje. Nije loše ni u hladovini starog jorgovana. Dobro spavam i ma perju i na betonu, potpuno mi je svejedno, ni jedna podloga mi ne predstavlja nikakav problem. Za vreme sunčanih dana popnem se na vrh krova. Svi mogu da mi zavide, iznad mene nebo, ispod zemlja, a ja imam prelep vidik. Sva dešavanja su mi pred brkom. Jedino ne volim kad kakav vrabac ili golub drsko proleti ispred mog oka. Uh… da mi ih je uhvatiti! Uživam i gledam ljude kako žure, verovatno na posao. Ko im je kriv kad nisu mačke, pa moraju da rade! Mislim da mi on i ona zavide.


Uvek sam raspoložen. Uslužuju me. Imam dobro društvo. Novac mi nije potreban. Vladam se kako hoću. Idem gde hoću! Imam sve što mi treba! Ništa ne moram! Potpuno sam zadovoljan svojim životom. Imam savršen život!

Весна Ристовић


Основну и средњу школу завршила у Краљеву ,где је и рођена,
Педагошку академију завршила у Алексинцу ,а Учитељски факултет у Београду .
Звање педагошке саветнице стекла 2013.године.
Ради у школи ,,Вук Караџић у Краљеву
Бави се и неформалним образовањем за људска права –родна равноправност ,насиље у породици ,сузбијање дискриминације ,маргнализације ,као и потања транзиционе правде.
Волонтерка је и консултанткиња на СОС телефону за жене и девојке које трпе насиље. Реализаторка сенимара ,,Моћ промене”
У сарадњи са Црвеним крстом радила на програму Промоције хуманих вредности
Већ три године је реализаторка креативне радионице на Дечјем васкршњем сабору у Бањи Врујци У електронским зборницима СУРС-а објављено 14 њених примера добре праксе
У раду са ученицима освајала похвале и награде на конкурсима у Бањи Врујци ,,,Вазнесењским данима” у Крупњу , на ,,Витез” фестивалу, на ,,Данима хлеба “у Пећинцима , Дечјем сценском стваралаштву у Лесковцу и Чајетини.
У јуну 2014. издала збирку љубавних песама ,,Лек траве очајнице”
Радови јој се налазе у Електронским зборницима удружења , а ускоро и у збирци „ Цветник“

Капи од дуње



Окачићу дан за слатко од дуња,
Да мирише на зору
И праскозорје.
Да подсећа на сунце,
Које само што није
Одлучило да се
Одлепи од јутра
Што беше закаснило
Да се ухвати за прозоре.
Док се дан буде њихао
На лепљивим капима
Шећерног воћа,окер жути комадић
Залепићу за испуцале усне јесењег зрачка.
Док се њише (и мирише
Нек засија и на све….кидише.

Свитац, булка и ветар



,,Нема Булке! Неко је украо Булку! Нестала је Булка!,”чуло се међу влатима пшенице.Вест се брзо прочула питомим и мирним пољем, међу усталасаним пшеничним стабљикама.Њихале су се узбуђено,док се читаво поље није усталасало од те вести ,као море. Знали су је од рођења.Из маленог зрна,ситнијег од ма којег маковог зрна,развила се нежна ,витка Булка.Гурала се међу гомилом зрна пшенице,која су претила да је потисну. ,,Дајте ми мало ваздуха! Не гурајте ме!,” плакала је још као беба.А нигде никог да јој помогне. ,,Изборићу се! Не дам да ме гурају”, љутила се ,упињући се из петних жила да се прогура.А сви су били виши од ње.Сунце их је више обасјавало ,па су били виши и жућкасти. Борила се . Нежну,лепу главу држала је на чупкастој стабљици.Гледала је у небо ,размишљајући како да га досегне. ,,Нећу стићи ни за милион година”,јецала је ноћу ,обавијена густом тамом,прохладних сеоских вечери. Ујутру се будила прва.Пила јутарње капи росе.Умивала се њима.Високо,високо ,дизала танак вратић,пропињала се на ножне прстиће желећи да што пре порасте.Уздасима дочекивала прве зраке сунца што су долазили после влажне и румене зоре.Живела у жељи да порасте,да надмаши уображене пшенице и да види цео свет.А не само да вири кроз оштро лишће. Пролазили су дани.Са својом великом жељом полако је расла и Булка.Полако ,њено витко и нежно стабаоце пело се у висине.Једнога дана ,желећи да види још више ,нагла се преко пшенице,ударила главом у њено коленце и горко заплакала.Неколико дана ћутала је шћућурена у у жућкастој шуми,не обраћајући се никоме.И сањала је свој давнашњи сан.

Први јутарњи зраци закаснелог летњег дана тргли су је из сна.Отворила је уснуле очи.Црне ,мале ,као чиодице ,полако су се шириле глеајући у сунце.Имала је на себи ватрено црвену хаљину.Као небо у сутон. Нежна ,мекана и помало влажна од прве јутарње росе.Стајала је на својим танким ножицама,са главом у висини пшенице. ,,Дивно! Дивно!Могу да видим све ,да се дивим свему око себе ,”клицала је. Влати пшенице су је посматрале: ,,Разликује се од нас!Погледајте само како је срећна.А ми,као море које ништа не помера.Ни дашак ветра”, рекла је најкрупнија од њих. Тренутно занесена,само је на ттренутак заборавила сан о лепотама које жели да види.У први сумрак ушушкала је своју хаљиницу,покрила њоме црне окице и спремала се на починак. Са првим сумраком ,дошао је Свитац. Вртео се око Булке и дохватао је својим фењерчетом. ,,Изгорећеш ми хаљиницу!”,сањиво је прозборила. ,,Булко,долазиће Ветар и повешће те са собом,Видећеш цео свет”,шапнуо је Свитац. У рану зору заиста је дошао Ветар.Помиловао је по влажном образу. ,,Пробуди се! Изуј ципелице и остави их на земљи. Лакше ћеш да летиш.” Удахнула је ,изула ципеле.Ветар је ухватио око танког струка,да се не поломи.Летела је зајапурених образа. Отворивши очи ,испод себе је видела усталасану пшеницу. А Свитац беше сачекао следећу ноћ да исприча где је Булка.

Виолета Петковска


Рођена у Охриду, у Македонији 1971,у наставничкој породици, Основну школу завршила у Центру Жупа, Дебар. Средњу медицинску школу завршила у Охриду, Педагошку академију у Битољу и Педагошки факултет у Скопљу. Континуирано остварује изузетан успјех у основној школи, добитник бројних награда.
Као учитељица ради 18 и по година, од којих 15 година у основној школи Кочо Рацин- у Охриду. Воли децу и своју професију.
У настави користи креативне активности у оквиру наставе и ваннаставних активности примењује ИКТ технологију, али и традиционалне игре наших дедова, прилагођене за потребе образовања. Добитник је бројних награда: на Међународним такмичењима, 2014 Тим ученика ,,Моја домовина Македонија“ ,на Међународном Интернет пројекту „Дијалог култура 2014“, „Дијалог култура 2015“, треће место на међународном конкурсу на „Заједно смо расли“. Као учитељица, објавила је преко 13 радова, у образовним и стручним часописима; Образовни рефлексије Завода за развој и образовање у Македонији. Обучена је за вештине комуникације, математике размишљања, ИКТ технологија, предузетништва. Виолета је Микрософт Инновативе педагог (МИЕ), 2014 Микрософт Партнери у Леарнинг. наставе. Њен блог је овде. Сарађује са колегама из своје школе, града,земље и са колегама из иностранства. Са учитељицом Весе Богдановић урадила је неколико пројеката . Такође сарађује са локалном заједницом, институционалним и туристичким центрима, организацијама попут Црвеног крста, Фондација „Корак по корак“.

Расказ„Малечкото детско срце“



-Што да правам ?-почна гласно да зборува учителката.
Широко,осветлена од утринското сонце,училницата даваше топлина за децата.
Но,на Тина и изгледаше како некоја планина да се надвисна над неа.
-Зошто,ова ми се случува мене?!
-Можеш да не ги кинеш тетратките и книгите!
Секој збор,шум и глас одѕвонуваше во малечкото,уплашено,детско срце.

Тина бавно чекореше по кривулестиот,селски пат оддалечувајќи се од училишната зграда и одејќи кон својата стара куќа.
-Добар ден,мамо!
-Добар ден,Тина!Како помина на училиште!
-Добро,мамо-Тина тивко зачекори и ја остави училишната чанта до ормарот.
-Тина,оди ќерко да го однесеш млекото кај комшиите!

Девојчето,послушно одеше низ селото и го разнесуваше млекото.
Детските очи гледаа како се отвараа големите врати,го земаа млекото и се затвораа.

Во домот како се да се смири.Тина го слушаше само рамномерното чукање на стариот будилник.
Мајката лежеше на стариот,железен кревет и горко плачеше.
Намуртениот татков лик го осветлуваше огнот што пламтеше одвреме-навреме.
Малечкото сестриче спиеше мирно,а црвените обравчиња светеа како јаболка.

Тивко,безшумно влезе под ќебето,го гушна сестричето,не можеше да заспие,секојдневните караници го стегаа кревкото детско срце што ги чуваше како тајна и не изустуваше ниту збор.Сиромаштијата ,развратништвото на таткото,кој од утро излегуваше,квечерина се враќаше и ја тепаше мајката,која грижливо се грижеше за семејството,куќата,стоката оставаа длабок печат во малечкото срценце кое живееше за љубов,топлина,прегратки.

Ден за ден,ноќ за ноќ времето одминуваше.
Тина израсна во убава девојка,слабичка,нежна,зачекори во големата метропола.Во еден агол,останаа врежани спомените од детските денови.


Др Вукица Јовић ( Јаковљевић)


Рођена је 2.10.1970. године у Панчеву. Завршила је Педагошку академију у Вршцу и Учитељски факултет у Београду. Магистрирала је 2009. године, а докторирала 2012. године на Интернационалном факултету хуманистичких наука.
Радила на истоименом факултету као асистент професору др Мишу Дошлићу на предметима Методика развоја говора и Култура говора и као асистент професору др Велимиру Сотировићу на предмету Методика почетних математичких појмова.
Стручна књига објавила је њен роман „Под велом тајни“, а Народна књига роман „Духови прошлости“.
Издавачка кућа Просвета објавила је део докторске тезе, научно-истраживачку монографију „Литерарни таленти – актуелан проблем“.
Била је један од излагача на 18. конгресу славистичких друштава Србије на Филолошком факултету у Београду 30. 8. 2014. г. где је представила један сегмент докторске тезе „Омиљена лектира наших основаца – са освртом на литерарно обдарену децу“.
Живи у Панчеву и ради у Основној школи „Мирослав Антић Мика“, као учитељица.

(Оломак из стручног рада ) „КРИТЕРИЈУМИ ЗА ИДЕНТИФИКАЦИЈУ УЧЕНИКА ОБДАРЕНИХ ЗА ЛИТЕРАРНО СТВАРАЛАШТВО У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ“



Дискусија и резултати истраживања
На питање „Према вашем мишљењу, који је критеријум најважнији за идентификацију ученика обдарених за литерарно стваралаштво?“, одговори ученика основних школа који су учествовали у истраживању гласе: на првом месту је успех из српског језика 239 (36,76%), затим интересовања 165 (25,38%), успех на такмичењима 150 (23,07%), интелигенција 54 (8,30%), општи успех 31 (4,76%) и остало 11 (1,69%). У табели 1 приказан је однос испитаника о критеријумима који утичу на идентификацију ученика обдарених за литерарно стваралаштво у основној школи. Наставници, педагози и психолози сматрају у највећем броју да је основни критеријум за одабир литерарно обдарене деце њихово само интересовање за бављење књижевним стваралаштвом и дружење са књижевним делима. Из наведених резултата се види да одговори ученика нешто одступају од одговора наставника и стручних сарадника. Они су мишљења да успех из српског језика највише доприноси идентификацији литерарно обдарених ученика. Одговоре наших испитаника, наставника, ученика педагога и психолога, изражене у процентима, представили смо у графичком приказу број 1. Када смо говорили о критеријумима за идентификацију ученика обдарених за литерарно стваралаштво, очекивани одговор је био интересовање. У истраживању је то и потврђено.

Већина наставника (32,94%), педагога и психолога (50,2%), гласало за тај критеријум. Одговори ученика одступају од набројаних, али и то се очекивало. На основу добијених резултата, можемо закључити да су одговори ученика помало нереални, јер 239 испитаних ученика (36,76%) сматра да успех из српског језика највише утиче на идентификацију литерарно обдарене деце. Разлоге томе треба тражити у наставној пракси, јер литерарно обдарени ученици често имају највишу оцену из српског језика, па ученици вероватно то доводе у непосредну везу и тиме се руководе када дају одговоре, што је са тог становишта разумљиво. Већина испитаних наставника критеријуму интересовања ученика даје прво место, њих 28 односно (32,94%), али такође сматрају да је критеријум успех из српског језика такође у директној вези са литерарним талентом који ученик поседује и да из тог разлога ученик лако постиже високе резултате. Тај критеријум наставници стављају на друго место њих 26, односно (30,58%). Мала процентна разлика између ова два критеријума говори о мишљењу наставника о важности интересовања и успеха из српског језика и о њиховој узајамној повезаности при идентификацији литерарно обдарених ђака. Остали критеријуми којима се руководе наставници приликом одабира литерарно обдарене деце поређани су овим редоследом: успех са такмичења 14 (16,47%) заузима треће место. На четвртом месту је критеријум интелигенција 8 (9,41%), на петом је општи успех 6 (7,05%) и критеријум остало заузима шесто место са 3 гласа, односно (3,52%). Стручни сарадници учесници нашег истраживања су критеријуме за идентификаацију литерарно обдарених ученика поставили овим редоследом: на првом месту су интересовања ученика 6 (50,2%), на другом месту је успех са такмичења 2 (16,6%), на трећем месту су сви остали критеријуми, интелигенција, успех из српског језика, општи успех и остало са по 1 глас, односно (8,3%).

Испитани ученици критеријуме за идентификацију литерарно обдарених ђака разврставају овим редоследом: на првом месту је успех из српског језика 239 (36,76%), критеријум интересовања је на другом месту са 165 гласова, односно (25,38%). На трећем месту је успех са такмичења 150 (23,07%). Четврто место припада критеријуму интелигенција 54 (8,30%), следи општи успех 31 (4,76%) и на шестом месту је критеријум остало са 11 гласова, односно (1,69%). Цео рад можете прочитати овде!


Жељка Марковић


Рођена је 10.01.1979. године у Укриници код Теслића.
Завршила средњу техничку школу у Теслићу, а у Бањалуци Учитељски факултет.
Ради у Основној школи „Вук Караџић“ у Теслићу,Република Српска.
Слободно време користи у изради пројеката који имају велику корист за школу и ученике.
У мају ове године, уз помоћ ученика деветих разреда, реализовала је пројекат „Наш избор за бољу будућност“ који је имао за циљ да ученицима, будућим средњошколцима, помогне при одабиру занимања.
Пише поезију још од детињства. До сада је објавила једну збирку песама „Поље пупољака“.
Воли ликовну и примељену уметност и подстиче креативност код својих ученика.
Удата је и мајка троје деце.




мр Жељко Ђукић


Mр Жељко Ђукић, рођен 09.04.1972. у Дервенти. Средњу просвјетну школу завршио у Дервенти, а дипломирао на Филизофском факултету у Бањој Луци, гдје је завршо и постдипломски студиј. Учитељ, у слободно вријеме се бави културним и политичким радом. Живи и ради у Дервенти. Поетска дјела су му објављена у једној самосталној збирци, и у десецима заједничких збирки пјесама у региону и шире. У припреми су му двије самосталне збирке поезије. Бави се рецензијом књижевних дјела.

Ђакондин код



Ноћас касно су срушили Ђакондин мистични код,
елементарном алгебром неки студенти при вину,
апсолвенти одвећ знани космичку нашли истину,
већ сутра изругивани за њима сновиђени мод.

Ноћас касно су срушили Ђакондин мистични код,
портрет техником сфумата иконописци истока,
сликари светих фресака докучивши мит тајне ока,
анатемисани сутра навијек за цркве синод.

Ноћас касно су срушили Ђакондин мистични код,
катренима и терцама клекли кољенима на под,
пјесници имагинарци у страху јој пришли близу.

Ноћас касно су срушили Ђакондин мистични код,
сви занесењаци њени што их имаде људски род,
док један је само скрио под доламом Мона Лизу.

Полигале



Неки медитерански вјетар њихаше полигале
Виолетним зрнцима праха грмља божанског
Са атомима жар-искона и нечег дјевичанског
Све крме потонулих лађа из тог крста су сјале.

Једна шкољка погледа снена бисер очни ту просу
И гле грешник божансво спази у одежди од лана
У море Хелиос падаше молећи смирај дана
Пред сутон сестрица његова копчом сапиње косу.

Са звоника обалске цркве откуца вријеме сат
Скупиће мреже сам са собом водиће тихи рат
Ко да му вјерује шта видје пијани рибар вај.

Опет ће сутра рибар доћи и имаће бољи дан
Божанство га моли за милост сања рибаре сан
Пустиће је крадом у зору и завриједиће рај.

Фатаморгана



Плав талас прилази на прстима кроз шаше,
њишући рогозда штап и грлећи врелу аду,
беле скриваше пути сеширом у хладу,
вај то Стражилово нагнуто над салаше.

Бисерном белином додириваше плавет,
широк осмех беше плодна равница цела,
брегови бресака слатког нектара зрела,
просули звездице капи панонског цвета.

У дољи манастир црн див-биљег свети,
уздах и молитва за живети и мрети,
размеђе небеског и земаљскога раја.

Гле сунце одмара на пола село дана,
кад престаје јава креће фатаморгана,
док играју боје на платну штафелаја

Зоран Радовановић


Рођен је 20.VI 1959. године у мачванском селу Дреновцу, од оца Славка, земљорадника, и мајке Милице–Цице, (рођене Вешић из Мачванског Метковића) домаћице.. Учитељски факултет завршио у Ужицу.
Учитељовао у Будисави, месту надомак Новог Сада. Од 1990.живи и ради у родном месту, године, родном селу Дреновцу.
Своје радове објављивао је у листовима и часописима „Просветни преглед“, „Museum“, „Призор“, „Сазвежђа“, „Наш траг“, „Добровољачки гласник“, „Читанка Мишарског боја“, „Подринске новине“ и „Глас Подриња“.
Објавио је: Плетеница несаница (зборник поезије–коаутор), 1972.; Огњиште школе у Дреновцу (монографију дреновачке школе), 2004.; Вертепи (запис верског обичаја), 2007. и 2010.; Они су се борили за отаџбину (Дреновац 1912–1918), 2008.; Прилог историји цркве у Дреновцу (монографију дреновачке цркве), 2009.; Поклонимо се до земље (војне биографије оца и сина из ослободилачких ратова Србије почетком ХХ века), 2011.; Мученици за слободу отаџбине–светле и свете жртве (Дреновац и Шеварице у Мачви 1912–1918, коаутор), 2012.;
Срби на Корзици (уврштена у десетокњижје Едиције „Србија 1914-1918“ и на октобарском Међународном сајму књига у Београду проглашено издавачким подухватом за прошлу 2014. годину).
Радови су му превођени на руски језик и објављени у „Русская народная линия, као и на француски . Тематски делови из књиге „Срби на Корзици“ чине позоришну представу „Писма са Балкана“ (Lettres des Balkans) у извођењу Théâtre Point) из града Ајачија на Корзици (Ajaccio en Corse).

СРБИ НА КОРЗИЦИ



Издавачи: Прометеј–Нови Сад и Радио Телевизија Србије
Ове, 2015. и наредне 2016, године, Србија обележава 100 година од Албанске голготе. Ова књига треба да буде подсећање, нама потомцима, на страдање наших предака, њихову заједничку борбу, херојство и славу. Текстови и слике из књиге показују колико је родољубље уложено за слободу отаџбине. Аутор се у писању руководио искључиво писаним документима, без произвољних закључака. Један од мотива за приређивање ове књиге је чињеница да је у Србији постојао својеврсни култ савезника у Првом светском рату. То се нарочито тицало Француске: „Нико од нас није могао очекивати да је на далекој Корзици тако снажно одјекнула и у оволикој мери цењена величина удела Србије у рату, њени јуначки подвизи и трагичне жртве које је поднела. Велико признање за све ово, које се у Бастији манифестовало са толиким жаром, потресло нас је до дубине душе. Оно је могло доћи овако снажно и искрено само из срца великог француског народа, осведоченог заточника борбе за права човека, а против тираније и тлачења, јер је у њему, као органски део његовог бића, било усађено бесмртно гесло велике француске револуције: La liberté, l’egalité, la fraternité!“

Одломак:
ШКОЛОВАЊЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ НА КОРЗИЦИ, У ФРАНЦУСКОЈ

С војском и цивилима су пут голготе прешли и српски ђаци, сами или у пратњи родитеља. На том путу крајем 1915. и почетком 1916. без хране и склоништа, по хладној зими, мењала се њихова судбина, а многи од њих, нарочито они млађи, нису дочекали срећан тренутак укрцавања.

Велики број ђака који су се укрцали на савезничке бродове школован је потом ван граница отаџбине, пре свега у школским центрима у Француској.
Иницијативу за школовање српских ђака у Француској дао је француски народни посланик Андре Онора.
У почетку је било предвиђено да се организује смештај за око 500 ђака, деце умрлих и погинулих ратника али је с временом тај број порастао на преко 3.000 ученика и студената. Већ децембра 1915. године већа група ђака пребачена је са српском војском у два маха бродовима Црвеног крста у Француску и смештена у прихватилишта у Бастију, а потом по другим корзиканским градовима и селима у којима су српски ђаци наишли на изузетно топао дочек. Угледне личности из тих места изгладнелу и промрзлу децу прихватиле су уз највише почасти. Деца и професори били су смештени по манастирима, хотелима или по кућама француских породица, као и по болницама, где им је указана потребна лекарска помоћ. С обзиром на то да је доласку у Француску претходио изузетно тежак пут преко Црне Горе и Албаније, број ђака у основним школама био је мали. Да би се постигло што боље уклапање у нову средину, настава је наизменично извођена на француском и српском језику. Главни терет издржавања српских ученика пао је на терет Француске. Посебан значај школовања српских ђака у Француској за време Великог рата огледа се у остваривању континуитета у образовању српске младежи током Великог рата. Онај део омладине који је остао у окупираној Србији, у којој већина школа није радила, нередовно школовање наставио је по законитостима образовања аустроугарског и бугарског окупатора. За разлику од њих, они који су напустили земљу имали су прилике да наставе започето школовање у француским школама или у оквиру матурских течајева. Очигледно је да је исказана солидарност у области школовања оставила далекосежан утицај на каснију делатност француских ђака, али и на нека политичка, културна и привредна дешавања у међуратној Србији.

Од коликог је значаја боравак српске војске, цивила и деце најбоље говори текст Михаила М. Ђокића под насловом „Част синовима Корзике!“ из 1923. године. Из његовог садржаја издвајамо сећање на помоћ Француске и њеног дела Корзике у то време и искрена, трајна захвалност народа Србије за све добро учињено за њих: „У најтежим данима Српског Народа, кад свом силом навалише на њ две царевине, које су имале више војника него Србија становника, и кад с леђа нападе издајничка Бугарска–у том тешком времену, кад је Србија подлегла, народ се повлачио пред непријатељем, који је рушио и палио села, цркве, школе и дивљачки мучио и злоставио незаштићене. – Један део нашега народа, изгнан из своје Отаџбине, лутајући бескрајним морима по свету, нашао је уточишта на дивном и чаробном острву Корзици. Љубав и предусретљивот синова Корзике, тих тешких дана, била је велика и безгранична. У току пуне три године, све се живо такмичило ко ће бити већи Самарићанин. Ту љубав, не може време да изглади! Она се никада не заборавља… Па и ова књига, која Србима има да прикаже Корзику, потекла је из чисте љубави и захвалности према синовима Корзике, Срби, који су у својој несрећи били срећни, да се склоне на Корзику, никада је неће заборавити. А они, који је нису видели, из ове ће књиге сазнати: са каквом смо братском љубављу били примљени на Корзици, која је тако лепа, тако мила… С капом у руци поклонимо се пред овим божанственим Милосрђем и сви скупа узвикнимо: – Нека је част и хвала добрим и племенитим синовима Корзике!…“

мр Звонимирка Јовичић


Рођена је 6. јануара 1974. у Сигама (општина Жагубица). Основну школу „Јован Шербановић“ завршила је у Крепољину, а Педагошку академију у Јагодини.
Магистрирала 2007.са радом „Модели проблемске наставе математике у разредној настави“ одбранила је 2007.године.
Школске 2002/2003. радила је и као сарадник на Педагошком факултету у Јагодини и водила вежбе из предмета Методика наставе природе и друштва
Аутор и је и реализатор радионице стручног усавршавања Хоризонтално- вертикална интергација у четвороразредном одељењу, радионица на Зимским сусретима учитеља , 2014.
Стручне радове објављује у часописима „Просветни преглед“, „Учитељ“ и учествује са примерима добре праксе на Саборима учитеља.
Последњих 11 година запослена је у четвороразредном комбинованом одељењу у Основној школи „Моша Пијаде“ у Жагубици, у одељењу у Изварици

Похитајте Хомољу у загрљај



Мој се крај зове Хомоље,
и у њему је све најбоље.

Окружен планинским венцима Бељанице,
лепши је и од најлепше венчанице.

По брдима бела стада пасу,
лепша не би била чак и од злата да су.

Бељанице,Бељанице радује ти се Млава
и небеска пространства плава.

Из Изварице топао поздрав примите
лепоте нашег Хомоља у срца заувек урежите.

ХОМОЉЕ ЈЕ УВЕК НАЈ, НАЈ,
ЗАТО МУ ПОХИТАЈТЕ У ЗАГРЉАЈ.

Папирне птице могу да полете



Ми смо ученици четвртог разреда у једној малој сеоској школи у Хомољу. Свакога јутра заједно долазимо у школу. Све би било као и обично да јутрос не угледасмо изнад хомољског неба чудне папирнате птице. Пошто наше одељење ради пројекат који се зове „Похитајте Хомољу у загрљај„ помислили смо да су услишиле наше жеље и да су дошле у наш крај да би се нагледале његових природних лепота. На крилима су носиле необичне свеске у које су нешто уписивале. Све је изгледало као у чудном сну. Најпре су летеле изнад Хомољских планина и нама који смо их са земље посматрали почеле су да певуше песму о томе да су одушевљене колико у нашем крају има лековитог биља и шумских плодова, који расту у нетакнутој природи,у природи коју човек још увек добро чува. И тако буковим и боровим шумама одјекиваше стихови:
„Ој, Хомоље, Хомоље,
у теби је све увек најбоље,
права си еколошка оаза,
зато нам се твојим небом база.
У ове шуме све птице треба да долете
и поруку чистоће да пренесу сваком детету ове планете.“
Видеше потом и ливаде и пашњаке неокрњене димом и отпадима фабричких птичурина. На њима су се беласала стада, а лепоти још више је допринела свирка хомољских пастира. На овом месту исписаше птице и поруку о врло квалитетном хомољском сиру, који је познат баш због тога што су наши пашњаци веома чисти. У том необичном путовању летачице стигоше и до Млаве, прелепе планинске лепотице и бисера овога краја. Била је толико чиста да су у њој могле видети свој одраз ,па срећне што на свету постоји таква лепота, наставише своу песму:

„И плави се, плави ваша прелепа Млава,
о чистоћи њеној овде мисли свака дечија глава.
Та је вода и за пиће чиста
ставићемо је под бројем један на безброј светских листа.“
Успут сретоше сељане који су се упутили својим њивама. Од алатки носили су само мотике, јер оно што они производе окопава се , полива и плеви. У своје необичне свеске ове птице записаше како сељани гаје своје биљке, а у знак захвалности окитише их зеленом јабуком, симболом здраве хране. Сретоше и вредне пчелице које су баш у том моменту засукле рукаве и почеле неуморно да скупљају свима познати хомољски мед. Ову поруку птице записаше најкрупнијим словима желећи да остатку Србије покажу колико су наше ливаде неодољиве и нетакнуте. И тако одушевљене што њихову срећу не ремети густи црни дим и неподношљива бука аутомобила, продужише пут до наше Бељанице. Тек тамо шта су могле видети.У знак одушевљења , вита стабла букве и храста окитише младим пупољцима, а ливадама подарише прелепе цветне венце. Нагледавши се лепота наших извора , сложно наставише да певуше: Врело,наше прелепо Врело , пијаћом водом волели бисмо кад би наше даривало село. На сам врх Бељанице поставише најлепшу поруку коју је Хомоље икада примило. Она је гласила.
ОВДЕ ЖИВИ ПРИРОДА! ОВДЕ ЖИВИ ЧОВЕК! ОВДЕ ЖИВЕ БИЉКЕ! ОВДЕ ЖИВЕ И ЖИВОТИЊЕ! ОВДЕ ЈЕ ЧОВЕК ОЧУВАО ОНО ШТО МУ ЈЕ БОГ ДАВНО, ДАВНО ПОДАРИО! ОВДЕ ЖИВИ НЕТАКНУТА ПРИРОДА!
Наравно, ове птице само су део наше маште и да ово не би била само БАЈКА која је настала на нашим часовима, позивамо све становнике нашег прелепог Хомоља да схвате да нам је природа једина права МАЈКА. Узмимо од природе оно најбоље и вратимо јој истом мером.